Milovan Vitezović - Pišem roman o Branku Ćopiću

Rekao je to za "Glas Srpske" pisac i scenarista Milovan Vitezović, čiji je roman "Gospođica Desanka" doživio novo izdanje zahvaljujući Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva iz Istočnog Sarajeva.

Autor popularnih romana "Lajanje na zvezde" i "Šešir profesora Koste Vujića" rekao je da je za njegovo pisanje bilo presudno ono što je teoretski objasnio Svetozar Marković u "Pevanju i mišljenju" ili, po onom narodnom: "Uzmi se u pamet i piši."

- Mislim da me čitaoci u Republici Srpskoj dobro poznaju. Ovo je moj dvanaesti roman objavljen kod Zavoda. Čitaoce ovog romana očekuje uživanje u detinjstvu Desanke Maksimović. Ispisao sam njenu Brankovinu, nalik Ćopićevoj Bašti. Odmah će je prepoznati. Po porodičnoj, dakle, nasleđenoj plemenitosti, po bistrini i otresitosti, po ponosu i inatima i po veoma ranoj pismenosti - rekao je Vitezović.

Osvrćući se na život velike srpske pjesnikinje Vitezović je istakao da je Desanki pismenost bila prirođena.

- Njen otac Mihailo Maksimović bio je u celom valjevskom kraju veoma čuven učitelj i u srpskim učiteljskim krugovima čuven pesnik. Njen deda bio je brankovinski prota Svetozar Petrović, čiji je deda Stanoje, isto prota, opismenio i duhovno opredelio protu Mateju Nenadovića, najčuvenijeg Brankovčanina svih vremena. I deda i otac su bili od prvog kola pretplatnici Srpske književne zadruge. Nikome kao njoj nisu srpske knjige, duhovne i svetovne, tako bile nadohvat ruke - kazao je Vitezović.

On je pričao da je za "malu Desanku cela Brankovina strahovala da se ne prečita".

- Desanka je celog dugog života Srbiju doživljavala sa razumevanjem i pobožnošću, iskreno, kao što je kao dete poimala školsko dvorište i crkvenu portu. Prohodala je među đacima školskim dvorištem. Igrala se u crkvenoj porti, ali je u njoj neposredno upoznavala Brankovčane u dane praznika, uz spomenike Nenadovićima stekla poštovanje prema istoriji i, uz dedu, svakodnevno ulazeći u crkvu, na sveće na ikonostasima gledala kao na drage ukućane, pojmivši vremenom sudbinu svakog od njih - rekao je Vitezović.

Smatra da bi velika poetesa i sama rado posegnula za njegovim romanom "Gospođica Desanka".

- Verujem da bi sama Desanka Maksimović od sveg srca pristala da, ne jednom, prelista ovu obnovu svog detinjstva, kao dragi album slika - istakao je  Vitezović.

Objasnio je da je za nastajanje romana o Desanki bitno bilo iščitavanje njenih djela i dodao da je pročitao sve što je Desanka ikada objavila.

- U svemu što je o njoj pisano, naročito po njenim svedočenjima, tražio sam činjenice. Nažalost, takvih je bilo premalo. Zato sam činjenice vadio iz njenih pesama i pripovesti. Otvarao sam njene pesničke slike. Vraćao sam njene metafore u izvorna značenja. Zanimljivo je da je najviše tragova detinjstva u njenim poznim pevanjima. To me nije čudilo, bio sam 1969. godine svedok nastajanja Ćopićeve "Bašte sljezove boje"... Dakle, i ono što je domaštano, domaštano je da bude činjenica. Ja sam zakleti Aristotelovac, kome je uverljivost najveći književni zakon - ispričao je Vitezović.

Nikola Pašić kao Sveti Nikola

Vitezović je rekao da se pisac rađa, ali i postaje tokom života, kao što se vidi i na primjeru Desanke Maksimović.

- Mislim da je za Desanku sudbinski bilo njeno detinjstvo u Brankovini, koje je i uputilo u poimanje života i Srbije kao velike tajne. Kao sasvim mala bila je uverena da je i njen deda, prota Svetozar Petrović, bio na tajnoj večeri. Uz dedu je upoznala Brankovinu, najlepšu s proleća, kada se sveti vodica. Kada je jednom u Brankovinu kod njenog oca došao i čuveni predsednik vlade Nikola Pašić, Desanka je dedi rekla kako i njen otac ima Svetog Nikolu. Kao što je njen ded prolazio Brankovinu, i ona je žurnim hodom, sličnim dedovom, prešla ceo svoj život - rekao je Vitezović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.