Danica Vukićević, dobitnica NIN-ove nagrade, za “Glas Srpske”: Potrebni smo jedni drugima
Ushićena sam, zadovoljna, zahvalna, ovako je razgovor za “Glas Srpske” započela književnica Danica Vukićević, ovogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade za roman “Unutrašnje more”. Ovo priznanje uručeno joj je juče u Beogradu, a Vukićevićeva je ranije objasnila da je roman “Unutrašnje more” hologram njene ličnosti.
- To da je ovaj roman hologram moje ličnosti je zgodan, slikovit opis. To su zapravo reči moga prijatelja, njegov utisak kada je pročitao knjigu. Jedan od najrazličitijih utisaka - dodala je ova književnica, koja je objavila zbirke poezija među kojima su “Kao hotel na vetru”, (1992), ”Luk i strela”, “Visoki fabrički dimnjaci”, “Ja, Klaudija”, kao i knjige kratke proze “Na plažama” i “Život je gorila” i zbirke pripovijetki “Majka obrnutih stvari”.
GLAS: “Unutrašnje more” je Vaš prvi roman. Da li ste očekivali da će privremeno odvajanje od poezije da Vas odvede na jedno takvo putovanje na čijem kraju je nagrada. I koliko su nagrade (ne)bitne?
VUKIĆEVIĆ: Nema odvajanja od poezije, niti od proze, oduvek pišem i jedno i drugo samo je više pesničkih knjiga naspram tri prozne koje su ostale skrivene i prećutane. Izuzev retkih izuzetaka, napisa o njima koji su bili vrlo afirmativni. Nagrade su bitne ako ni zbog čega drugog a ono zbog novih čitalaca. Posebno ovako značajne.
GLAS: U obrazloženju žirija navedeno je da Vaš roman preispituje probleme egzistencije, na različite načine. Šta biste rekli da su naše boljke danas i koliko ih oživljavanje na stranicama knjige ublažava ili osvještava?
VUKIĆEVIĆ: Na neki način pozivam čitaoca na ozbiljno suočavanje, da pogleda u oči ružnoću, užas i lepotu koji su svuda oko nas i u nama. Spektar boljki je nepregledan, ali u zagradama, u otvorenim mogućnostima krije se spas. Promena perspektive i fokusiranost na dobre strane života čine mi se kao put kojim bi trebalo ići.
GLAS: Koliko je čovjek danas u dodiru sa tim stvarnim svijetom, sa drugima i sobom? Umije li da pliva u svom unutrašnjem moru? Ili možda više njeguje virtuelne svjetove u koje bježi, a koji suštinski nisu stvarni?
VUKIĆEVIĆ: Prvo je važan dodir sa samima sobom, onda dolaze drugi koje ćemo bolje razumeti, manje osuđivati, ako se osećamo dobro. Potrebni smo jedni drugima, za smeh i razgovor.
GLAS: Posebna pažnja u Vašem djelu posvećena je jeziku i njegovoj eksperimentalnoj formi. Koliko Vam je bilo zanimljivo sa strane jezičkog oblikovanja na takav način progovarati o svijetu oko nas i u nama? I koliko je za rast jezika i njegovog tvorca bitno igrati se na takav način?
VUKIĆEVIĆ: Jezik je performativ, iskušenje, redi mejd. Tkanje. Uživala sam u svim tim poslovanjima... u proširivanju registra.
GLAS: Da li je u eksperimentalnoj formi sloboda autora veća nego recimo u poeziji ili nekom drugom obliku stvaranja? Da li polje književnosti treba da bude igra, kao što je to slučaj sa nekim drugim vrstama umjetnosti?
VUKIĆEVIĆ: Kako god okrenemo mi smo slobodni, možda zastrašujuće slobodni, zašto bismo se inače bavili umetnošću, bilo kojom formom umetnosti, bilo kojim žanrom.
GLAS: “Ko još vodi umetnički život. Ko priča o smislu poezije. Smešno verovati u reči, u takozvanu umetnost. Mi smo samo politike”. Koliko je to istinito u ovom trenutku? Da li sve zaista postaje samo politika i gdje odlazi priča o smislu i poezije i bilo čega drugog?
VUKIĆEVIĆ: Kada kažem politike ne mislim na politiku u formi na koju smo mi nažalost svikli, dnevno kljukanje. Reč je o konceptima unutar te zamišljene makroforme, života kakav je za nas zamišljen, a mi samo treba da uđemo, poverujemo u nešto što verovatno nema nikakve veze s nama. Mi sami dajemo smisao, niko umesto nas to ne može.
GLAS: Za kraj da li trenutno radite na nečemu novom i možete li išta o tome da nam otkrijete?
VUKIĆEVIĆ: Idem(o) dalje!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
