Даница Вукићевић, добитница НИН-ове награде, за “Глас Српске”: Потребни смо једни другима

Миланка Митрић
Даница Вукићевић, добитница НИН-ове награде, за “Глас Српске”: Потребни смо једни другима

Усхићена сам, задовољна, захвална, овако је разговор за “Глас Српске” започела књижевница Даница Вукићевић, овогодишња добитница НИН-ове награде за роман “Унутрашње море”. Ово признање уручено јој је јуче у Београду, а Вукићевићева је раније објаснила да је роман “Унутрашње море” холограм њене личности.

- То да је овај роман холограм моје личности је згодан, сликовит опис. То су заправо речи мога пријатеља, његов утисак када је прочитао књигу. Један од најразличитијих утисака - додала је ова књижевница, која је објавила збирке поезија међу којима су “Као хотел на ветру”, (1992), ”Лук и стрела”, “Високи фабрички димњаци”, “Ја, Клаудија”, као и књиге кратке прозе “На плажама” и  “Живот је горила” и збирке приповијетки “Мајка обрнутих ствари”.

ГЛАС: “Унутрашње море” је Ваш први роман. Да ли сте очекивали да ће привремено одвајање од поезије да Вас одведе на једно такво путовање на чијем крају је награда. И колико су награде (не)битне?

ВУКИЋЕВИЋ: Нема одвајања од поезије, нити од прозе, одувек пишем и једно и друго само је више песничких књига наспрам три прозне које су остале скривене и прећутане. Изузев ретких изузетака, написа о њима који су били врло афирмативни. Награде су битне ако ни због чега другог а оно због нових читалаца. Посебно овако значајне.

ГЛАС: У образложењу жирија наведено је да Ваш роман преиспитује проблеме егзистенције, на различите начине. Шта бисте рекли да су наше бољке данас и колико их оживљавање на страницама књиге ублажава или освјештава?

ВУКИЋЕВИЋ: На неки начин позивам читаоца на озбиљно суочавање, да погледа у очи ружноћу, ужас и лепоту који су свуда око нас и у нама. Спектар бољки је непрегледан, али у заградама, у отвореним могућностима крије се спас. Промена перспективе и фокусираност на добре стране живота чине ми се као пут којим би требало ићи.

ГЛАС: Колико је човјек данас у додиру са тим стварним свијетом, са другима и собом? Умије ли да плива у свом унутрашњем мору? Или можда више његује виртуелне свјетове у које бјежи, а који суштински нису стварни?

ВУКИЋЕВИЋ: Прво је важан додир са самима собом, онда долазе други које ћемо боље разумети, мање осуђивати, ако се осећамо добро. Потребни смо једни другима, за смех и разговор.

ГЛАС: Посебна пажња у Вашем дјелу посвећена је језику и његовој експерименталној форми. Колико Вам је било занимљиво са стране језичког обликовања на такав начин проговарати о свијету око нас и у нама? И колико је за раст језика и његовог творца битно играти се на такав начин?

ВУКИЋЕВИЋ: Језик је перформатив, искушење, реди мејд. Ткање. Уживала сам у свим тим пословањима... у проширивању регистра.

ГЛАС: Да ли је у експерименталној форми слобода аутора већа него рецимо у поезији или неком другом облику стварања? Да ли поље књижевности треба да буде игра, као што је то случај са неким другим врстама умјетности?

ВУКИЋЕВИЋ: Како год окренемо ми смо слободни, можда застрашујуће слободни, зашто бисмо се иначе бавили уметношћу, било којом формом уметности, било којим жанром.

ГЛАС: “Ко још води уметнички живот. Ко прича о смислу поезије. Смешно веровати у речи, у такозвану уметност. Ми смо само политике”. Колико је то истинито у овом тренутку? Да ли све заиста постаје само политика и гдје одлази прича о смислу и поезије и било чега другог?

ВУКИЋЕВИЋ: Када кажем политике не мислим на политику у форми на коју смо ми нажалост свикли, дневно кљукање. Реч је о концептима унутар те замишљене макроформе, живота какав је за нас замишљен, а ми само треба да уђемо, поверујемо у нешто што вероватно нема никакве везе с нама. Ми сами дајемо смисао, нико уместо нас то не може.

ГЛАС: За крај да ли тренутно радите на нечему новом и можете ли ишта о томе да нам откријете?

ВУКИЋЕВИЋ: Идем(о) даље!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана