Миладин Берић за "Глас": Навијање је тупи угао сатире

Награде свакако импонују и дају одређен подстрек, али ми је одавно највећа награда када напишем нешто што се мени чини вриједним и чему могу да се вратим у неким тамнијим данима. За сваког писца требала би најбитнија бити слобода стваралашта зато сам у неку руку близак Кашиковићу и зато ми је драго да је тај мој слободарски дух и оштрица независног пера препознат од оних који ми награду додијелише.

Рекаo је ово за "Глас Српске", бањалучки писац, Миладин Берић, коментаришући недавно освојену награду "Драгиша Кашиковић", која се додјељује ствараоцима чија дјела баштине вриједности слободе стваралаштва и оштре друштвене критике за које се залагао и сам Кашиковић. Берић додаје да је за њега ова награда између осталог, значајна и због досадашњих добитника, што указује на исправост пута којим иде.

- Величину награде можда најбоље одређују досадашњи добитници тако да сам гледајући ту страну медаље изузетно почаствован, плус што говори да мој сатирични пут превише не кривуда и да осјећа некакво соларно свјетло на крају тунела, рекао је Берић.

ГЛАС: Да би сатира имала умјетничку вриједност, мора избјећи пуку увреду или непровјерену информацију. Колико је данас тешко одржати ту танку границу у времену у којем се сирова агресија и баналност често мијешају са сатиром?

БЕРИЋ: Сатира мора да указује на негативности и на промашаје и не смије у себи садржавати било какву навијачку страст. Навијање је тупи угао сатире. Сатира не смије бити ни примитивна, псовачка, па ни увредљива у смислу персонификације и индивидуализације. Не само да покушавам да избјегнем те замке већ се и трудим да моје сатирично стваралаштво има стила, да буде на ивици инцидента, али и да никада не пређе границу укуса. Тешко је све то постићи јер између свега тога на што треба пазити веома је танка граница, а иза ње је огромна провалија у коју кад једном паднеш тешко да има повратка. Тад престаје књижевност и почиње забавлук. Агресија и баналност нису дијелови мозаика који би на крају требали имати за резултат врхунску сатиру. Врхунска сатира мора да има и нешто између редова и нешто што ће тјерати на размишљање.

ГЛАС: И поред импресивног сатиричног опуса, Ви себе и даље примарно сматрате лиричарем. Како у Вама сарађују та два наизглед потпуно различита свијета, и да ли та разлика постоји само у оку књижевне струке јер судећи по књизи "Контрареволуција" поезија и сатира иду сасвим природно једно уз друго?

БЕРИЋ: Ја то посматрам као два паралелна свијета који се ипак негдје додирују. Свијет М. Б. Романова и свијет Миладина Берића. Кад се Миладин Берић ушуња у М. Б. Романова то је један свијет пун свитаца и лептирова, за разлику од свијета Миладина Берића који је пун бумбара, стршљена и посебно обада. Почео сам као лиричар и у свему видим лирику, што је један вид утопије. Чак мислим да и у мојој сатири поготово пјесничкој, има те некакве неизоставне лирике, коју не само да не могу него и нећу да се ријешим. Неке околности, а не треба пуно погађати које, с обзиом да знамо у каквом окружењу живимо, утицале су на мене да се након прве три лирске књиге окренем сатири. Или још боље да се сатира окрене мени нашавши плодно тло. Како је тонуло друштво тако сам и ја тонуо у сатиру која данас преовладава у мом стваралаштву. Као пјесник логично је да ми је као сатирични облик омиљена сатирична пјесма, која је на српском простору ипак занемарена у односу на афоризам и сатиричну причу. Од "Лаку ноћ пропали студенти" до "Контраеволуције" прошло је преко двадесет година и неколико наслова сатиричне поезије, тако да ми се све више сатирична поезија увлачи под кожу и не само да уживам док је пишем, већ и док је говорим. Танка је линија у свему, тако да и неке пјесме које сматрам лирским имају сатиричних елемената и обрнуто, могуће да је више и не могу одредити ту линију, односно границу. Овдје гдје смо изгубили било који вид границе.

ГЛАС: Изјавили сте једном приликом да смо у посљедњих тридесетак година прешли пут од Јована Јовановића Змаја до Змаја од Шипова. Како смо као народ дозволили да нам "задругари и политичари" утврђују моралне норме и постоји ли начин да се та културна и етичка хоризонтала поново исправи?

БЕРИЋ: Све смо успјели уништити, чак и оно што нисмо никако смјели, а то је школство. Посљедице су више него очигледне, тако да на питање ђацима ко је био Змај, прва асоцијација у 95% случаја биће онај из Шипова. Са образовањем се срозала и култура тако да смо на дну, ако не и потпалубљу. Све је то посљедица онога што нам се нуди на сваком кораку, једном ријечју општа агресивна пинкизација друштва. Послужићу се афоризмом. Све шупље српске главе одзвањају на истиа начин: Пинк, Пинк, Пинк... Наравно није све тако ружичасто и до Пинка, али је он персонификација наше опште пропасти. Нема више ништа природног све је силиконско и подметнуто као некакве западне вриједности које приоритет дају ширењу материје (тијела), а не духа. Пукле су све моралне норме и иде се као општој зомбизацији која је у суспротности са било којим видом образовања. Да би се све то вратило на фабричка подешавања у првом плану потребна је врхунска стратегија коју једино могу написати они који су у другом плану, али коме то објаснити.

ГЛАС: Дјеца данас прерано долазе до информација које емотивно и интелектуално не могу да селектују, што се негативно одражава на њихову креативност. Како спасити младе генерације од тог виртуелног "зомбизма" и како их вратити истинској умјетности и природи?

БЕРИЋ: Данас се информације, или још боље дезинформације, углавном добијају са друштвених мрежа, а не из школе, што поред свих других недаћа значи да су учитељи, наставници, професори изгубили кредибилитет, а с кредибилитетом и борбу. Што је најгоре најамање је до њих. Сада ћу се горко нашалити. Нормално да полицајци имају већу плату од професора. Дјецу више учи улица него школа. О некој креативности не треба ни причати, дјеца која су навикла на интернет, а у посљедње вријеме и вјештачку интелигенцију, тешко да без телефона могу да напишу двије простопроширене реченице па чак и да помноже дав броја. Рјешење је да кренемо од нуле. Све почиње од вртића и од вртића морамо да правимо тоталан заокрет у образовању. Како се то може урадити не знам, поготово ако узмемо у обзир начин на који је добар дио новопечених родитеља дошао до дипломе, што никако не може бити добар примјер њиховој дјеци. Још ако узмемо да нас уче да је је партијска књижица важнија од истински стечене дипломе, онда је јасно ко дан да смо у мраку. Финасирање образовања и културе мора бити један од главних приоритета, а не посљедња рупа на свирали. Све ово набројано су моје омиљене теме као сатиричара, али питање колико људи разумију о чему ја пишем.

ГЛАС: Да ли је владавина страха оно што људе држи у ропском положају и утиче на то да се човјек боји сопствене ријечи? Да ли је страх усађен у наш менталитет и зашто је аутоцензура код нас постала опаснија и деструктивнија од саме институционалне цензуре?

БЕРИЋ: Страх је дио нашег менталитета који преносимо с кољена на кољено. Није то само страх од ријечи, већ су ту сублимиране многе врсте страхова. У оном друштву које је било ауторитативно, а опет у неку руку и више демократско него ово, ријечи су могле много да коштају свог аутора (да је одлежао афоризам не би аутор). Данас је то у мањем обиму, иако су могућности пласирања сатире много веће, али ипак постоје у неком другом обиму. Данашњи сатиричари неће завршити на Голом отоку, али ће завршити голог (празног) џепа јер ће им много врата бити затворена, поготово ако нису на правој страни. Тај страх многе ауторе тјера да аутоцензуру која може бити некад добра, али исто тако и погубна за аутора који губи нит оштрице, нит која га чини сатиричарем. Кад једном пређеш тај Рубикон ниси више Цезар.

ГЛАС: Шта је оно што Вам, упркос свему, враћа оптимизам? Да ли је тај осмијех који својим радом враћате обичном човјеку, уједно и једини преостали лијек против опште пропасти?

БЕРИЋ: Без обзира на сва наша потонућа морамо вјеровати у боље сутра. Колико год указивали на негативности ми сатиричари смо ту и да насмијемо па било то и горко. Нема ништа здравије од осмијеха, то је лијек за све боле, а бар смо се ми навикли шалити на рачун своје муке. Кад прочитамо оне који су нас довели довдје почећемо и да читамо и на тај начин доћи до било какве свијести. Ваљда ћемо се и ми једном освијестити, вријеме је.

ГЛАС: Ваше посљедње двије књиге баве се сатиром и афоризмима, а од "Сплава тишине" прошле су готово двије године. Када се оштрица хумора "иступи", може ли лирска поезија поново постати средство за припрему новог "оружја", за рат у којем побједе нема, али се од борбе не смије одустати?

БЕРИЋ: Сплав тишине је оно чиме пловим између Сциле и Харибде и Содоме и Гоморе. Нестане ли М. Б. Романова, односно лиричара у мени нема ни мене. Када живот будемо посматрали са његове љепше лирске стране добићемо тај наш унутрашњи рат. Када се опет уз шапат Врбаса буде чуо Јесењин, Превер или Антић умјесто некаквог мумлаторског реповања биће наде за нас. Иначе нас чека судбина наговјештена у оној прорачанској пјесми "Пар година за нас", бенда који постоји још само у сновима. Сад сам опет у некој лирској фази гдје лириком покушавам да размрсим Гордијев чвор између нашег прошлог и нашег будућег. Без обзира што тај чвор још нико није размрсио моје је да пјевам јер то хоће онај лиричар у мени.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.