Neutralnost
Najstariji poznati slučaj slabe države koja je proglasila neutralnost i pokušala da je sačuva usred šireg rata završava se tragično. “Melijanski dijalog”, kako ga Tukidid pripoveda u svojoj Istoriji Peloponeskog rata, obavezno je štivo za sve studente svetskih poslova. Od uništenja Melosa do našeg vremena, atinska tvrdnja da zakon prirode nalaže da je jaka vladavina nad slabima bila konstanta međunarodnih odnosa svuda.
Ova izreka, koliko god sumorna, važi u trećoj deceniji 21. veka, bez obzira na američku retoriku o “međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima”, “našim zajedničkim vrednostima”… Sudbina Melosa 416. p.n.e., ili Belgije 1914. godine, ukazuje na to da sposobnost države da održi neutralnost zavisi od njene sposobnosti da se odbrani od predatora ili da osvajanje učini izuzetno skupim. U hobsovskom svetu, drugim rečima, neutralna nacija mora biti sposobna i voljna da odvrati svakog mogućeg agresora tako što će verovatna cena invazije izgledati previsoka.
Istorija
Velike i male države već pet vekova teže neutralnosti kao razboritoj strategiji za očuvanje svoje nezavisnosti i izbegavanje svađa drugih naroda. To je bilo posebno u modi tokom “zlatnog doba neutralnosti” (1815-1914), kada su evropski ratovi bili ograničenog obima i oslobođeni moralističkog brbljanja o “pravednim” i “nepravednim” ratovima. Međutim, nakon 1918. Vudro Vilson i drugi ljubitelji Lige naroda osudili su neutralnost po sebi kao “nemoralnu”. Oni su poziciju Švajcarske izdvojili kao sebičnu, jer je njena neutralnost navodno bila nespojiva sa njihovim zamišljenim modelom kolektivne bezbednosti.
Švajcarska Helvetska konfederacija sastoji se od 26 suverenih kantona koji dobrovoljno delegiraju neke od svojih prerogativa - u spoljnim poslovima, odbrani, carini i valuti - na slabu federalnu izvršnu vlast. “Večna neutralnost” zemlje i njena obaveza da brani takav status kodifikovani su na Bečkom kongresu 1815.
Švajcarska se opire modelu evropskih integracija koji diktira iz Brisela. Ovakav način razmišljanja ponekad izaziva izlive zlobe briselske mašine, posebno otkako je Švajcarsko savezno veće prekinulo pregovore o “Okvirnom sporazumu” sa EU 2021. godine. Zastrašivanje ne funkcioniše. Zapis od preko sedam vekova švajcarske istorije može objasniti zašto to ne bi funkcionisalo; ali oligarsi u Briselu ne poznaju istoriju.
Otpornost zemlje bila je posebno očigledna između 1939-1945. Trajni mit o Drugom svetskom ratu je da Nemačka nije prekršila neutralnost Švajcarske, prvenstveno zato što je Rajh imao koristi od finansijskih transakcija i trgovinskih sporazuma koji su bili mogući zbog njegovog neutralnog statusa. Plan Vermahta za invaziju na Švajcarsku Operacija “Tanenbaum”, pripremljen u jesen 1940. godine, ukazuje na drugačije. Međutim, postojao je problem. Prema nemačkim vojnim planerima osvajanje Švajcarske i njena kasnija okupacija zahtevalo bi do 500.000 vojnika. Tako ogromni resursi bili su nesrazmerni mogućim koristima u vreme kada je Nemačka bila u ratu sa Velikom Britanijom i spremala se da napadne SSSR.
Zakletva
Međutim od najveće je važnosti da Švajcarska zauzima područje u samom srcu kontinenta, duž glavnih transportnih koridora sever-jug i istok-zapad. Nastao je u zoni dodira i sukoba između tri velika jezička i kulturna regiona, na rasedima vekovnih tenzija između velikih evropskih sila i u blizini glavnih ratišta u njihovoj istoriji.
Od svog početka Konfederacija je bila labav kondominijum, a kantoni su ljubomorno čuvali svoju autonomiju. Zarad odbrane strateški važnih zajedničkih poseda oni su ipak zbijali redove kada je to bilo potrebno. Ovo se posebno odnosilo na kontrolu nad ključnim prolazom Sent Gotarda. Odrednice prostora i moći oduvek su definisale odnose Švajcarske sa ostatkom Evrope i uslovile nastanak ostrvske strateške kulture. Otporan je na društveno i kulturno eksperimentisanje i naglašeno odbacuje svaki nadnacionalni izvor pravnog i političkog autoriteta. Ukorenjen je u mitu o osnivanju švajcarske nacije, “Zakletvi” na livadi Rutli iz avgusta 1291. Bio je to pakt za samoodbranu tri “šumska kantona” (Uri, Švic i Untervalden) od samovolja stranog plemstva. Mitska figura Vilijama Tela predstavlja najkompletniji simbol osnivanja Švajcarske. Duh žestoke nezavisnosti koji Tel simbolizuje odlučno odbacuje legitimitet svih stranih sudija. Odbijanje današnjih Švajcaraca da se podvrgnu Evropskom sudu pravde, a kamoli da se pridruže EU, podseća na Tela.
Odnos sa briselom
Alpski planinski masiv kao trajna fizička odrednica, interesi velikih sila kao politička varijabla, uz snažnu tradiciju lokalne demokratije, kantonalne slobode i slabu federalnu vlast, učinili su Švajcarsku ostrvom u srcu Evrope sa jedinstvom kulturne i političke osobenosti. Istini za volju, uprkos pritisku nekih od svojih partnera da se pridruže redovima “kolektivnog Zapada” zbog Ukrajine, Švajcarska se drži svog oružja. Bern je napravio neke ustupke pridruživši se ekonomskim sankcijama protiv Rusije, ali sveukupna neutralnost ostaje sveta.
Neke članice NATO-a, posebno Nemačka, izrazile su nezadovoljstvo jer neutralnost onemogućava Švajcarskoj da pošalje oružje i vojnu opremu u Ukrajinu. Iako sebe vide kao integralni deo Zapada u kulturnom i ekonomskom smislu, velika većina švajcarskih građana ostaje za očuvanje neutralnosti. On pruža snažnu karakteristiku identiteta koja se ne može i ne sme revidirati zbog krize ili sukoba, bez obzira na to kakva su prava i zla, a koja se direktno ne tiče švajcarske nacionalne bezbednosti.
Sve u svemu, Švajcarska pruža model moralno neutralne spoljne politike koji je Americi preko potreban i održivu nacionalnu strategiju zasnovanu na pragmatičnim interesima, a ne na “definišućim vrednostima” i samoproklamovanoj izuzetnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
