Kisindžerov plan za mir

Kisindžer upoređuje trenutnu situaciju u Ukrajini sa septembrom 1916. kada je, po njegovom mišljenju, propuštena prilika da se okonča Veliki rat na osnovu “modifikovanog statusa kvo ante”. Njegov okvir za mir kroz pregovore bi “potvrdio slobodu Ukrajine”, uključujući njenu vezu sa NATO-om. To bi takođe “definisalo novu međunarodnu strukturu” i na kraju omogućilo Rusiji da “nađe mesto u takvom poretku”. Rusija bi morala da odbaci svoja osvajanja od 24. februara, ali ne i teritoriju koju je zauzela 2014. godine, uključujući Krim, što bi moglo biti predmet pregovora i mogućih referenduma nakon prekida vatre.

Kisindžerova analiza je ipak duboko pogrešna, jer su sve strane i dalje uverene da je pobeda još nadohvat ruke. On upozorava da je “poželjni ishod za neke Rusija koja je postaje impotentna zbog rata”, napominjući da se ne slaže s tim stavom.

Nije iznenađujuće da Kisindžer želi da se ponovo uspostavi “mir i red”. Za njega pojmovi “ravnoteže” i “ravnoteže snaga” označavaju inherentno poželjno stanje globalnih stvari u 21. veku, ništa manje nego što su to učinili u Evropi nakon Bečkog kongresa 1815.

Ali osnovni problem s Kisindžerovim argumentom je to što on stoji na pogrešnoj istorijskoj analogiji upoređujući Prvi svetski rat sa trenutnim sukobom u Ukrajini i neizbežno ide do jednako pogrešnog zaključka. Pojednostavljeno rečeno, nijedna od zaraćenih strana u Prvom svetskom ratu nije želela kompromisni mir 1916. na osnovu statusa kvo ante belum. Niko od ključnih igrača to sada ne želi: ni Putinova Rusija, ni “kolektivni Zapad” kojim komanduje Bajdenova administracija, kojoj su i “Evropa” i režim u Kijevu u potpunosti potčinjeni.

Pregovori

Da bismo razumeli problem potreban je dugačak citat. U avgustu 1916, kaže Kisindžer, nakon dve godine rata i milionskih žrtava, glavni borci na Zapadu počeli su istraživati izglede za okončanje pokolja: “Budući da nijedan zamisliv kompromis nije mogao opravdati žrtve koje su već pretrpele i pošto niko nije želio da prenese utisak slabosti, različiti lideri su oklevali da pokrenu formalni mirovni proces. Stoga su tražili američko posredovanje. Istraživanja pukovnika Edvarda Hausa, izaslanika predsjednika Vudroa Vilsona, otkrila su da je mir zasnovan na modifikovan status kvo anteu nadohvat ruke. Međutim, Vilson je, iako je bio voljan i na kraju željan da preduzme medijaciju, odgodio do predsedničkih izbora u novembru. Do tada su britanska i nemačka ofanziva dodale još dva miliona žrtava”.

Ovo je jednostavno netačno. Kao što znamo iz brojnih izvora, Nemci do kraja nisu bili voljni da pregovaraju, a tražili su da zadrže dobitke u Belgiji i severoistočnoj Francuskoj. S druge strane Britanija je, čak i više od Francuske, uvek očekivala da će poraziti Nemačku, ne samo zahvaljujući smrtonosnom efektu blokade Kraljevske mornarice. Kada je Haus predložio svojim britanskim domaćinima da SAD sazovu mirovnu konferenciju, uz obećanje da će svako nemačko odbijanje da sklopi mir po Vilsonovim uslovima pomoći da se Amerika uvuče u rat, Britanci su tu ponudu odbili. Zato je i Kisindžerov stav pogrešan. Austrijski napori za postizanje mira počeli su tek u januaru 1917. kada je novi car-kralj Karlo kontaktirao sa bratom svoje supruge Siksta da bi prenio njegov predlog za separatni mir Francuzima. Što se tiče Rusije, u leto 1916. njena obnovljena vojska je izvela Brusilovsku ofanzivu, koja je umalo izbacila Austrougarsku iz rata. Bila je to jedina uspešna saveznička operacija od strateškog značaja do avgusta 1918. Prvi ruski mirotvorci počeli su tek da se pojavljuju nakon što je revolucija Kerenskog srušila carstvo u februaru 1917.

“Veliki rat je trajao još dve godine i odneo je još milione žrtava”, tačno kaže Kisindžer, “nepovratno narušivši uspostavljenu ravnotežu Evrope”. Ali, predsednik Vilson i njegov poverenik pukovnik Haus nisu imali gotovo nikakve veze s tim ishodom. Njihove mirovne inicijative su propale, kao i sve druge, jer do poslednjih meseci rata nijedna strana nije izgubila poverenje da mogu pobediti svoje protivnike vojnom silom.

Nemci su bili svesni da saveznici uživaju prednost u resursima, ali nijedan nemački vođa nije video razlog da ponudi velike ustupke neprijatelju. Verovali su da će kampanja neograničenog podmorničkog ratovanja naterati Britaniju da pregovara o nemačkim uslovima. Nisu svi nemački kreatori politike bili toliko uvereni u sve to.

Od jeseni 1914. do samog kraja saveznici su mislili da je odnos snaga u njihovu korist, jer su imali pristup većim resursima od Centralnih sila. Rusija je ispala iz rata 1917. godine, ali je ušla Amerika, što je praktično učinilo poraz nezamislivim.

Propast diplomatije

Za Britance Nemačka je željela dominirati Evropom i u tome bi uspela ako bi zadržala kontrolu nad Belgijom, teritorijalno i finansijski osakatila Francusku i svela je na status drugorazredne sile. Britanija će se suočiti sa neprikosnovenim neprijateljem na istočnoj strani Lamanša, što je po definiciji bilo neprihvatljivo. Britanski lideri smatrali su da je svaki mir osim nemačkog poraza neprihvatljiv rizik.

Diplomatija je propala 1916. jer su minimalni uslovi zaraćenih strana bili nespojivi. U ovoj igri prihvatanje minimalnih uslova druge strane smatralo se jednakim sopstvenom porazu.

Obe strane su verovale da imaju izglede za pobedu i da će moći nametnuti svoje uslove svojim protivnicima. U takvim okolnostima troškovi nastavka borbe činili su se prihvatljivijim od troškova prihvatanja kompromisnog mira koji je, po mišljenju obe strane, bio jednak porazu. Rat se, dakle, nastavio sve dok nemačko vojno rukovodstvo nije shvatilo da je poraz neminovan: domaći front se rušio i rezerve ljudstva su iscrpljene.

Ovo je skiciran, ali tačan, sažetak onoga što se dogodilo u ratom razorenoj Evropi. Ista dinamika važi i za rat u Ukrajini danas.

U SAD savez globalnih hegemonista i vojno-industrijski kompleks ima interes da nastavi rat do posljednjeg Ukrajinca na bojnom polju i do posljednjeg Nijemca, Italijana i Francuza. To je bilo vidljivo nakon posete Zelenskog Kongresu 21. decembra, kada je dočekan kao ličnost koja je dijelom Čerčil, a dijelom mesija.

U Rusiji je svako prihvatanje Kisindžerovog pojma Ukrajine povezane sa NATO-om jednako porazu. Nijedna Rusija, pod Putinom ili pod bilo kojim mogućim nasljednikom, nikada neće moći “naći mjesto u takvom poretku”.

Najvjerovatnije je da će se rat u Ukrajini završiti dogovorom o kompromisu, jer je međusobno prihvatljiv sporazum strukturalno nemoguć. Nastaviće se sve dok jedna strana ne zaključi da njegov nastavak nije vrijedan troška. To je bila stvarnost Evrope 1916. Ništa manje tragično, to je i stvarnost istočne Evrope danas.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.