Када се упознао са Сањом на Копаонику, Бојан није ни слутио да улази у сатанистичку породицу, у којој сви међусобно полно опште: отац са кћерком, мајка са сином и кћерком. Сања није имала рогове, а ни њени родитељи, рећи ће касније младић који умало није постао жртва секте "Кју-Клукс-Клана"
Код доктора Цветановића имала сам прилику да упознам једног веома лепог и згодног момка, који је умало постао жртва "Кју-Клукс-Клана". Збило се то овако:
Бојан је срео два лепа смеђа ока у једној дискотеци на Копаонику, и заљубио се, како му се чинило, у крхку и рањиву петнаестогодишњакињу, на први поглед. Рекла му је да је паметан и талентован, да воли са њим да одлази на скијање и увече у романтичне шетње по месечини, да јој прија његова снага и топлина. Те зиме пријатељство двоје младих прерасло је у "љубав".
- Она није имала рогове - причао ми је касније - а ни њени родитељи. Мајка јој је лекар, отац такође, она је сада, са 23 године, студент психологије. Нисам ни могао да слутим да улазим у сатанистичку породицу у којој сви међусобно полно опште: отац са кћерком, мајка са сином и кћерком итд. Да сам њихова не само сексуална, већ и ритуална жртва - сазнао сам тек касније, као што сам касније сазнао и то да су је отац и мајка увели у ту секту са четрнаест година.
Сања и ја смо се "забављали" (ако се то може тако назвати) око годину дана. Иако сам био четири године старији од ње, она је деловала зрело и самоуверено: Била је јака личност, иако је увек говорила супротно: да не уме и не сме да уради ово или оно без моје помоћи. Слепо сам јој веровао, јер сам је волео. Она је, пак, то исто тврдила, а радила потпуно супротно. Њена главна преокупација је била да ме потпуно запосли.
Изнуривала ме је сталним захтевима да набављам различите ствари и путујем или пешачим с краја на крај града. Тражила је од мене да се економски осамосталим, иако су ми родитељи професори на Универзитету и могли су да ме издржавају током студија. Инсистирала је на томе, све док нисам попустио и прихватио њен предлог.
Чак ми је нашла и посао, па сам после предавања и вежби на факултету, јурио у пицерију у центру Београда, где сам радио до 23 сата, па тек од поноћи учио. A пред зору, "кад ми је душа спавала", она ме је звала телефоном, увређена што сам заборавио да одем на састанак са њом. Ништа није вредело да се извињавам да је касно, да сам уморан или да имам да учим. Њени родитељи нису формалисти - говорила је - а ако је заиста волим, узећу такси и доћи за 15 минута. И шта ћу... тако сам и радио. Врата ми је отварала у два, четири или шест ујутру потпуно нашминкана, дотерана, смешила се значајно и нападала ме одмах с врата.
После секса, стављала ми је главу у крило, нежно миловала косу и врат и шапутала: "Ти си ја, ја сам ти. Мој бол је и твој бол. Моје мисли су и твоје мисли... Спавај сада!"
И док су ми на очи падали капци тешки као да су од олова, она ми је меденим гласом шапутала на уво: "Одсад ћеш слушати само мене..."
Опсједнут њоме
И слушао сам само њу. Њен глас ми је одјекивао у глави на факултету, на послу, увече док учим. Била је потпуно у мени, као да се утиснула у моје тело. Осећао сам њен мирис, њену присутност. Била је то фаза моје потпуне опседнутости њоме. Aли када сам њен глас зачуо у кухињи док сам секао хлеб и спремао сендвич: "Сад! Сад! Окрени се и убиј мајку! Прережи гркљан брату и оцу! Измасакрирај их све. Они ће те убити. Боље убиј ти њих!" - схватио сам да сам се разболео. То више није било нормално. A у мојој породици нема ментално оболелих ни предака, ни рођака...
Размишљао сам да ли је то све од премора или од нечег лошег што ми се десило у току дана? Aли, откуда њен глас? - збуњивало ме је.
Пошто ми се то три пута поновило, престао сам да једем, избегавао сам да дођем у контакт са ножем. Осетно сам ослабио. Тетурао сам се по граду и покушавао да скочим са моста. Нешто би ми изненада дунуло у главу: "Учини то, скочи!" Док сам се хватао за ивицу ограде, спреман да је прескочим, видео сам Сању како, насмејана, скаче у реку и одоздо ме зове: "Дођи." Неки случајан пролазник ми је спасао живот. Био сам као хипнотисан. Сећам се само да ме је дрмусао и понављао: - Човече, па шта то радиш, јеси ли нормалан!?
Нисам био нормалан. Она је била стално у мени. Претварала ме је и у женско, па сам осећао менструалне проблеме или како ми расту груди. Кад год склопим очи, претварала се у Сатану, па у слепог миша, у пентаграм и кукасти крст. Вриштала је у мени, претила и псовала, говорила најогавније ствари, тражила да се убијем. Молио сам Бога да ме спаси, а она би се претварала у змију и сиктала:
"Нико ти неће помоћи. Ја сам твој Бог".
Престао сам и да спавам.
Родитељи су и раније покушавали да ми помогну, јер су видели да се са мном нешто необично збива, али ја сам одбијао њихову помоћ. Потпуно изнуреног мајка ме је ипак повела психијатру. Он ме је питао неке глупости, о томе какво сам имао детињство и слично... Имао сам срећно детињство, родитеље, брата које сам волео. Био сам одличан ђак и студент, бавио сам се спортом. Aли сам имао и Сању и њену мајку и њихову будућу снају, тј. вереницу Сањиног брата...
Боље рећи, оне су имале мене. Три вештице. Три господарице моје душе и тела. Желеле су да ме униште. Моји родитељи су променили три психијатра. Почео сам да верујем да сам природно склон лудилу, иако нико у мојој фамилији, као што сам рекао, не болује од било каквих психолошких поремећаја. Лекови су ме водили у ништавило.
Сатана једини бог
Једног дана мајка ми је предложила да одемо заједно у цркву Светог Aлександра Невског. Она је православка, али је мени и брату препустила да сами одлучимо хоћемо ли ићи у цркву или не. Тог дана је инсистирала да са њом пођем и ја. У почетку ми је пријао црквени мир и тишина, али када је почело црквено појање - ја сам се онесвестио. Изнели су ме напоље, донели воду, освежили.
Следеће недеље је мајка поново тражила да пођем са њом у цркву. Осетио сам отпор. Глас у мени је говорио: "Ту цркву треба спалити! Сатана је једини бог и њему треба служити!" Стресао сам се и покушао да изврдам, да не идем са мамом. Она, као да је осетила да се са мном нешто у вези са сектом дешава, опет је инсистирала. Попустио сам.
Aли, овај пут, само што је започело литургијско појање, ја сам чуо Сатанин глас: "Силуј мајку! Силуј мајку!" Изјурио сам из цркве са руком преко усана. Плашио сам се да Сатана не проговори из мене. Мајка је изашла за мном. Сели смо на клупу. - Шта је - пита? Како да јој кажем шта сам управо чуо? Како да јој кажем за Сању и њене родитеље? Хоће ли ми веровати?!
Скупљао сам снагу да мами кажем истину. Помислио сам: "Горе не може бити... Треба све рећи, и рекао сам." Сада се успешно лечим код др Цветановића и идем у цркву.
(Наставиће се)
