Милка Кнежевић-Ивашковић, књижевница, за “Глас Српске”: Писање је шизоидан посао

Рекла је то у разговору за “Глас Српске” књижевница Милка Кнежевић-Ивашковић о томе колико јој значи награда “Политикиног забавника” за роман “Таракан”, коју је недавно добила за дјело написано за млађе генерације.

- Да ми је неко пре две-три године рекао да ћу написати роман за младе, и за њега добити две значајне награде, не бих му поверовала - рекла је она и додала да су је синови охрабрили да пошаље роман на конкурсе.

ГЛАС: Успјех романа потврђује чињеницу да српска жанровска књижевност добија пажњу читалаца и жирија, што раније није било често?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Напокон је и жанровска књижевност пробила баријеру у виду предрасуде о фантастици и хорору као “кичу” и “шунду”. Имам утисак да су ствари кренуле набоље и да читалачка публика сад открива слојеве, метафоре и симболику, односно вредност неких прокажених дела за која се деценијама сматрало да их не поседују. Променио се и сензибилитет академске заједнице. Статус жене писца се померио са мртве тачке, нажалост, још у Србији није лако бити књижевница у зрелим годинама, која не пише љубавне романе за читање на плажи или у аутобусу.

ГЛАС: Како бисте Ви одредили свој роман?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: “Таракан” је окарактерисан као тинејџ роман са елементима фантастике и хорора. Склона сам дефиницији хорора као индивидуалног осећања ужаса, тако да неће сваком роман бити довољно страшан. Фантастика - да, јер се у “Таракану” дешавају необичне и тешко објашњиве ствари. Један читалац га је дефинисао као савремену бајку, али “Таракан” ипак није бајка, јер моји протагонисти нису црно-бели, нису савршено добри или потпуно зли - баш као ни људи у стварном свету. Свој роман бих назвала драмом о одрастању, у коме је таракан само метафора за било који вид искушења током сазревања.

ГЛАС: Радња романа одвија се осамдесетих година прошлог вијека, а главни јунак Михајло љубитељ је стрипова и хорора, који се супротставља злу. Зашто баш тај период и колико би јунак живе маште имао мјеста у данашњем времену?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Осамдесете године биле су последњи трзаји стабилне економске и политичке ситуације на овим просторима. Наговештај злих времена чита се између редова, у констатацијама најстаријег члана породице, деде главног јунака, о пацовима као весницима нечег грозног, што ће доћи. А што се тиче маштовитости - и данас су деца маштовита, а да машта се манифестује на друге начине и кроз нове дигиталне садржаје. Она је неодвојиви део дечје психе, само што се или развије, или закржља. Ако родитељ потпирује у свом детету машту и радозналост, уз (личне) примере саосећајности, дете је на правом путу да постане стваралац, креативац у било којој области.

ГЛАС: Колико се стварност рефлектовала на причу и ликове?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Трудила сам се да актуелна стварност не уђе у роман. Волим да измислим свет, који само наизглед има додирне тачке са реално постојећим. Нема ничега осим Косанчићевог венца на коме се прича одвија и пар успомена из мог некадашњег живота - што сам заграбила из реалности и прогласила инспирацијом. Села сам и написала књигу коју сам и сама желела да прочитам: нешто шашаво, а ипак озбиљно, нешто што окупира пажњу и што ће бити забавно. Но, свакако су моји ставови, уткани у свако моје дело.

ГЛАС: У свом опусу од дјечијег романа “Велико дрво” направили сте заокрет према фантастици и мрачнијим темама, иако је у нашој књижевности тај процес углавном текао у супротном смјеру.

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Кратак роман, или прецизније новела “Велико дрво”, настао је од приче коју сам приповедала мојој деци током бомбардовања. Онда сам се упетљала у сопствено казивање, заборавивши где сам стала претходног дана па ме је млађи син наговорио да је запишем. “Велико дрво” је моје прворођенче, понегде невешто срочено и неуједначеног темпа, али га многи воле због теме коју нико до тада није обрадио код нас: живот младунчета орангутана, украденог из природног станишта и донесеног у људски свет. Увек пишем о стварима које баш нису популарне или лаке теме: о породичном насиљу, о интернет-зависницима, о злочинима који се никад не разоткрију, о људским страховима и патологији. Приче у мојој глави су се у међувремену нагомилавале и на крају сам их слила у збирку “Они који јесмо”, мени можда и најдражу моју књигу, управо због тема и моје опуштености као писца како ће бити примљена код читалаца. То су мрачне, тешке приче. Нису комерцијалне и неће вам улепшати дан, али ће, ако сте довољно отвореног духа, помоћи да макар схватите (не обавезно и заволите) различитости. Код мене нема правила, тон и атмосфера прича зависе од моје инспирације. Често сањам ствари које ме натерају да устанем усред ноћи, укључим лаптоп и запишем их пре него што их заборавим. Такав је, нпр, случај са награђеном причом “Међед”. Претходне вечери гледала сам “Човека гризлија”, филм Вернера Херцога, који је на мене оставио тескобан утисак па је то изнедрило тескобну причу. Последњих година сам у фази преиспитивања могућности да се поистоветим за различитим карактерима. Писање је прилично шизоидан посао.

ГЛАС: Почели сте писати у зрелим годинама, уз добре реакције публике и критике. Колико је вам је животно искуство помогло да избјегнете неке од тзв. дјечијих болести писаца?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Почела сам причати тек у четрдесетој, али, заправо, пишем од малена. Моја мама је била писац кратких форми и често је награђивана те сам спонтано и ја почела да пискарам још у нижим разредима основне. Кључна ствар за писање романа је моје некадашње вођење дневника. Од другог разреда основне па до уписа на факултет испунила сам око тридесетак дебелих свезака. Чини ми се да је та навика уједно облик аутопсихотерапије, односно разговора са самом собом и ужитак, веома утицала на моју истрајност да - кад кренем са писањем - повезујем нити приче. У детињству сам од писања добијала грч у шаци и прстима па сам за десети рођендан добила писаћу машину. У гимназији сам писала неке наивне љубавне причице, које су, под псеудонимом, излазиле у часопису “Двоје”. Међутим, почетничку каријеру осујетио ми је извесни уредник, који је, мимо договора, објавио моје име, презиме и адресу. Добила сам на десетине писама обожавалаца, од којих су многа била вулгарна, због чега сам, одлучила да “више никад нећу писати љубавне приче”. Потреба за писањем јавила се рано, само што у тинејџерском узрасту нисам маштала да постанем писац, већ психолог. Но, испоставило се да је познавање психологије основ за разумевање и мотивацију ликова које желите да оживите у књизи. Зрелост игра значајну улогу, али без талента и рада зрелост је тек лично животно достигнуће, отприлике као кад добар кувар нема кога да послужи укусним јелом које је припремио. Још нисам написала своју најбољу књигу. Најбоља је увек она која још није написана.

ГЛАС: Себе сте дефинисали као “љубитеља чудне и бласфемичне литературе”, ко се од вама омиљених аутора уклапа у ту дефиницију?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Волим књижевност која искаче из шаблона. Клајва Баркера, нпр. Волим да осетим искреност аутора, његов флоу који га је узнео у фантастичне светове. Пре много година такви су били Маркес и Буцати. Сад их већ можемо сврстати у класичне писце. Данас је мање таквих аутора; чини ми се да књижевност иде по опробаним рецептима: мотиви се понављају, неки писци, у недостатку идеја, плагирају сами себе. То је, ваљда, очекивано у дужим књижевним каријерама. Дешавало се и Стивену Кингу, што не умањује укупни утисак о његовој генијалности. У студентским данима одушевљавала сам се ексцентричним песницима, попут Вијона, а од “чудне” литературе навела бих овде мање познате књижевнике, какав је нпр. Јенс Мартин Ериксен и његов роман “Нани”.

ГЛАС: Колико данас уз Ваше приватне и књижевне обавезе стижете да читате и шта је посебно оставило утисак на Вас као читаоца посљедњих година?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Када пишем, не читам књиге других аутора. Потпуно сам посвећена писању и сваки уплив туђих мисли ми ремети концепцију. Једино музици “дозвољавам”да ми зачини креативни процес, а и та моја плеј листа је веома разнолика - од Моцарта до састава “Јуно Реацтор”. Слабо пратим савремену домаћу књижевност; није да нисам покушала, али већина оног што сам прочитала - па и награђеног и нахваљеног штива - није на мојој таласној дужини. Не поштујем ауторитете па само име писца (прослављеног) у мени не ствара унапред формирани хвалоспев за дело које нисам прочитала, нити се нужно одушевљавам сваком његовом књигом. Књизи дајем форе десетак страница да ме заинтригира; ако се то не деси, одустајем. Зато ме опуштају књиге Стивена Кинга, које иако нису уједначене по квалитету, увек у мени изазову осећање искорака у неке паралелне фантазмагоричне светове. Пре пар година добила сам изузетну књигу, “Херој са хиљаду лица” Џозефа Кембела. То је књига коју бих понела на пусто острво. Тренутно читам најновије приче Светлане Фуцић, роман Ирвинга Стоуна “Грчко благо” и графичку новелу “Бетмен: Култ”.

Интернет

ГЛАС: Окушали сте се са електронским формама писања, а онлајн збирка “Нешто дише у мојој торти” у чијем сте стварању учествовали, стекла је култни статус?

КНЕЖЕВИЋ-ИВАШКОВИЋ: Збирка је била пројекат у којем сам била најстарији аутор и нисам имала искуства у писању хорора, али сам позив да учествујем доживела као изазов. Зачудо, ишло је лакше него што сам мислила; за прву збирку написала сам причу која је касније ушла у моју самосталну збирку “Они који јесмо”. Добра је и поседује занимљиву естетику морбидности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.