Љубиша Рајковић Кожељац: Рат за српски језик још није завршен
Није завршен рат за српски језик и правопис. Мој узор је Вук Караџић, који је на удару у овом времену, јер поједини српски писци бацају дрвље и камење на њега и прогласише га највећим злотвором. Вук је био револуционар, а ово је време контра еволуције. Српско језичко благо је угрожено као што је угрожен и српски народ.
Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” доктор филолошких наука и чувар српског језичког блага, аутор 60 књига различитих жанрова, Љубиша Рајковић Кожељац из Зајечара, који у својој биографији има и “Вукову награду”. Међу дјелима која је објавио су збирке записа лирских народних пјесама, поетске збирке, затим збирке пословица, загонетки...
- Оно што припада усменом народном благу стари људи односе са собом у гроб. Сада су дунули други ветрови и под утицајем Запада заборављамо и потискујемо традиционалне вредности, у стиху, и у прози. Млади не настављају ту традицију усмене народне културе, јер је ово време писмености, а и књига је у кризи, јер се све мање чита. Писци који су се ослонили на усмену народну традицију су највише постигли. Као пример можемо навести Његоша, Aндрића, Попу. Не треба да прекинемо ту нит народне књижевности - каже Рајковић.
* ГЛAС: Ваша докторска дисертација била је “Лирске народне песме југоисточне Србије”. Шта сте све открили трагајући за српским народним пјесмама?
РAЈКОВИЋ: Докторирао сам код професора Владимира Бована на Филолошком факултету у Приштини. И у Црној Гори сам скупљао усмене народне песме. Велико подручје југоисточне Србије подразумевало је много теренског рада, а ја сам пре тога обишао свој завичај, Тимочку крајину. Трагао сам за бисерима усмене народне књижевности где сам пронашао речи које су саме по себи поетске, а посебно су значајне те целокупне песме. Југоисточна Србија је пре свега лирска област, за разлику од Херцеговине и Црне Горе где преовладавају епске песме и гусле. Ненадмашна је врањанска песма. Прва верзија “Лирске народне песме југоисточне Србије” је била веома обимна, па сам морао да је скраћујем. Све што радим је пре свега покушај да се одужим свом завичају, јер као што каже Иво Aндрић и неки арапски писци, човек је дужан завичају који га је изнедрио.
* ГЛAС: Припремили сте и обиман “Речник тимочког говора”, капитално дјело са рецензијом угледног филолога Павла Ивића. Када ће књига бити објављена?
РAЈКОВИЋ: Завршавам књигу, а из Српске академије наука и уметности ме зову, јер ће они бити издавачи. Ускоро ће да иде у штампу, биће огромна књига и велико лексичко богатство тимочког говора. Наравно, сви дијалекатски говори имају своје богатство. Годинама сам радио на овом речнику.
* ГЛAС: У својој кућној библиотеци имате више од 25.000 књига и кажу да нема веће приватне библиотеке у Тимочкој крајини. Којим писцима се увијек радо враћате и које књиге код Вас имају посебно мјесто на полицама?
РAЈКОВИЋ: Пре свега, Вуков “Рјечник”. На почасном месту се налази, и ако бих требао да путујем на Марс и имао шансу да понесем књигу, то би био “Горски вијенац”. Наравно, поред Библије. Много волим и романе “На Дрини ћуприја” и “Проклета авлија”.
* ГЛAС: Четири године сте били лектор за српски језик, истовремено са Данилом Кишом, у Бордоу и Лилу. Каква Вас сјећања вежу за тај период док сте предавали тамошњим студентима?
РAЈКОВИЋ: Две године сам био лектор на Одсеку за славистику Филолошког факултета у Бордоу где је био чувени професор Жорж Лусијани који је преводио Aндрића пре него што је добио Нобелову награду. У том периоду помагао сам око превода романа “Бакоња Фра Брне” Симе Матавуља. Такође је био и један професор Жан, кога смо од милости звали Јоца Србин који је много волео српски народ и знао је српски језик да говори боље од мене, јер ја имам тимочки дијалекат. Познавао сам Данила Киша и његову супругу Паскал Делпеш. Њу сам после неколико година срео у Приштини и изгрдила ме што сам остарио уз речи да ме препознала само по гласу. Са Кишом, кога никада нисмо прежалили, дописивао сам се често.
* ГЛAС: Доносили сте лично поздраве из Француске Иви Aндрићу од преводиоца његових дјела на француски језик?
РAЈКОВИЋ: Дописивао сам се са Aндрићем. Имам две књиге преписке са Ивом Aндрићем где су забележени ти разговори.
“Суза скамењена”
* ГЛAС: Ваша нова књига “Суза скамењена” недавно је промовисана. Ријеч је о збирци епитафа?
РAЈКОВИЋ: Збирку сам посветио недавно преминулом сину Драгану, који је такође био песник. Књига садржи епитафе са многих тимочких гробаља, највише са подручја између Књажевца и Зајечара.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
