Издата поетска антологија Стевке Козић-Прерадовић “Од смрти јача”: Живот без поезије немогућ

У питању је својеврсна антологија поезије коју је Стевка писала и приредила као пјеснички помен Десанки Максимовић и за пет деценија властитог стваралачког стварања у периоду од 1973. до 2023. године, а коју је након смрти књижевнице за штампу уз помоћ пријатеља и сарадника уреднички приредио њен супруг Ранко Прерадовић.

Сама књижевница је у свом предговору помало прорачански одредила судбину ове збирке, свјесна својих година и пролазности људског бивствовања ријечима: “Вријеме поезије је непролазно, а живот без поезије је немогућ”. Вођена овим ријечима, у седам поетских циклуса кроз различите пјесничке форме Стевка се стиховима одужила дјелу и животу Десанке Максимовић, једном од својих пјесничких узора и надахнућа, док је у другом направила пресјек свог стваралаштва бирајући пјесме из скоро 20 збирки поезије посвећене, како колегама, узорима тако и властитом животу посвећеном књижевности.

Миладин Берић у свом веома надахнутом осврту својој покојној пријатељици и колегиници каже да је поезија одувијек била јача од смрти, остављајући свој траг и на живе и на мртве.
- Поезија, посебно она клесана мајсторским пјесничким длијетом, одувијек је била јача од смрти, јер је наживљавала свог творца, изазивајући једнаку емоцију код оних који су били ту у вријеме настајања, али и код оних који су у ову својеврсну долину и смијеха и плача, како је ко већ посматра, стигли много касније - пише Берић.

Са дуге стране њен књижевни и животни сапутник Ранко Прерадовић, који је овдје преузео за њега јако тешку улогу уредника, каже да је позвао њене колеге Драгану Крагуљ и Миладина Берића да напишу своје осврте на ову антологију, док је он имао немогућ задатак да изабере и пробере све пјесме из богатог пјесничког опуса преведеног на 12 свјетских језика.

Унутар књиге пјесме су скупљене у поменутих седам циклуса “Мисли у сликама Десанке Максимовић, “Епистоле пријатељства” “Епистоле смрти и лудила”, Епитоле опстанка”, “Епистоле између Неба и земље”, “Антологија српске поезије” и Епистоле за вјечне душе” које прате ауторкин књижевни и приватни живот, распад Југославије, судбине колега умјетника и емоционалне посвете онима који су напустили овоземаљски свијет.

Ипак, како је ова књига збирка поезије, најбоље је завршну ријеч препустити стиховима саме ауторке: “И Ви, да сте певали о љубави, цели један век, не би се уморили”, које боље него било која написана ријеч објашњавају суштину њеног живљења, писања и смрти.

Каријера

Стевка Козић Прерадовић (1945-2003) рођена је у Горњим Карајзовцима, била је пјесник, прозни и драмски писац за дјецу и одрасле, књижевни критичар, путописац. Члан Удружења књижевника Југославије од 1979. и Републике Српске.

Објавила је тридесетак књига поезије и прозе. Већ 1964. године награђена је у Бањалуци за роман у рукопису “Кључ нисам нашао”. Превођена је селективно на 16 језика почев од пјесме “Гост” 1970. Касно, тек 1973, објављује прву збирку пјесама овјенчану “Кочићевом наградом” (Друштво писаца Босанске Крајине). Уврштена је у 45 антологија прозе и поезије домаћих и страних аутора те у лектиру од 2003. и студијске програме за дјечију књижевност од 2015. године. Значајније награде добила за књиге и допринос развоју културе: “Веселин Маслеша”, “Шушњар”, “Кочићево перо”, “Драгојло Дудић”, “Песнички крчаг”, “Слово Кочићу”, “Кључ Модрог града”...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.