Александар Саша Обрадовић, писац, за “Глас Српске”: Тешка времена стварају јунаке

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник Александар Саша Обрадовић, говорећи о детективском роману за дјецу “Зов воде”, дјелу које спаја кримић и литературу за дјецу.

- Ријеч је о књизи којом се после неколико година враћам својој литерарној авантури те ми је посебно драго да то почињем насловом који у себи садржи елементе свега онога што је у самом почетку обиљежило моје стваралаштво, а то су крими-приче и стваралаштво за дјецу и омладину - додаје Обрадовић.

ГЛАС: То је крими-роман, али са дјечијим јунацима и занимљивом темом када је у питању главна истрага. Иако се књижевност не треба дијелити по старосним границима, зашто сте изабрали за јунаке романа малишане који иду у основну школу?

ОБРАДОВИЋ: Из жеље да се у фокус стави прича о другарству које сазријева и расте суочено са изазовом у виду нестанка једног посебног дјечака. Како то обично бива, неопходна су тешка времена да би се створили јунаци па тако и у овој причи, суочени са проблемима, малишани који су маштали да постану детективи добиће и прилику да остваре свој наум, уз подршку одраслих, јер књижевност не треба дијелити по старосним границама, с обзиром на то да добра прича са дјецом као главним јунацима, једнако, али из неке друге визуре, може бити занимљива и одраслима. Учешће одраслих у заплету приче било је неопходно да би се направила спојница са оригиналним серијалом “Рулет срца и друге мистерије”, али и омогућила детективска потрага у сарадњи дјеце и одраслих.

ГЛАС: Већину Вашег опуса чини кратка форма, а класични роман је у сваком погледу нова врста изазова. Колико је било тешко балансирати између тих прозних форми и колико сте задовољни урађеним?

ОБРАДОВИЋ: Прелазак са краће форме на дужу ми није тешко пао, јер краћу форму у прози заправо сматрам и већим изазовом, у смислу да је на малом простору неопходно довољно разрадити радњу и довести причу до закључка, а да тај читав процес звучи природно. У роману је много лакше јер имате простора за бочне рукавце заплета, а и могућност да дате неки печат у виду порука које желите да пошаљете читаоцима.

ГЛАС: У приватном животу бавите се медицином, са друге стране пишете прозу оријентисану према кримићу и фантастици. Како функционише та медицинско-књижевна веза у практичном смислу?

ОБРАДОВИЋ: Одувијек видим повезаност између медицине и управо кримића у смислу потраге за одговорима, на чему и почива медицина па и епидемиологија као грана медицине којом се уже бавим по завршетку специјализације из те области. Све у медицини креће са жељом да се одгонетне узрок нечега и да он буде отклоњен, спријечен или у потпуности избјегнут. Са друге стране и у фантастици видим везу са медицином, јер је потреба човјека да створи нешто ново покретач за настајање фантастике. Такође, код мене је љубав ка књижевности и читању нешто што је посађено у клици мог бића прије него што сам и слутио којим ћу се послом бавити, тако да вјерујем да би избор било које друге струке резултовао сличним исходом, тј. прикупљањем знања из других области ради употребе дијелова тог знања у стваралаштву.

ГЛАС: Након дебитантске антологије фантастичних прича “Снојава” окренули сте се форми криминалистичких прича, прво писаних за блог “Рулет срца” и дневне новине, а потом објављених у збирци “Рулет срца и друге мистерије”. Откуд идеја писања за блог и новине и како се стигло до књиге која је изазвала приличан одјек код читалаца?

ОБРАДОВИЋ: Серијал “Рулет срца и друге мистерије” настао је случајно. Као љубитељ литерарних трилера, а посебно дјела Артура Конана Дојла, за један интернет конкурс крими-прича написао сам причу “Рулет срца”. Прича је побиједила, а њен одјек натјерао ме да наставим са серијалом. С једне стране било је тешко поставити серијал крими-прича са јунацима лоцираним у малој земљи као што је Црна Гора, али ме је баш та чињеница натјерала да будем креативан у смишљању заплета који би били реални за поднебље у којем се одвија радња. Потом је услиједио интервју за један дневни лист у Црној Гори, гдје је новинар сам предложио да серијал пошаљем уреднику тог листа, касније је први серијал “Рулета срца” објављен у четрдесетак наставака у виду фељтона. Чак ми на почетку није било ни право када су људи почели да ме препознају по том серијалу и питају за расплет прича и разрјешења, али сам се временом навикао на то. Неке од прича из овог серијала које су биле краћег обима објављене су касније и у “Илустрованој политици”. Као резултат свега тога настала је књига “Рулет срца и друге мистерије” која је била проширена у односу на оно што је било доступно у фељтону и на блогу за мини-серијал назван “Шегртовање”, у којем сам свој лика вратио у студентске дане и бавио се његовим почецима. Блог ми је пружио могућност да будем креативан. У наредном периоду планирам да му се вратим, тако што ћу оживјети серијал објављивањем прича које су се нашле у књизи, али не и на блогу, а потом и новим садржајима.

ГЛАС: У међувремену сте издали и антологију бајки “Баш Памук и друге приче”, иако се данас на бајке често гледа као анахрону и потцијењену форму, вјерујете да оне имају шта да кажу и модерној публици?

ОБРАДОВИЋ: Бајке имају простора у свим временима. Нешто што се никада није промијенило је потреба да маштамо и сањамо. Ту спадају и бајке. Моје бајке осмишљене су биле да називима опонирају већ познатим насловима, познатим генерацијама, али да онда у њима све буде другачије од онога до тада виђеног. Тако мој Баш Памук бива окован не зато што је опасан, већ зато што воли да чита, и отац, који је краљ, сматра то недостатком у његовом карактеру и окује свог сина не би ли очврснуо и постао стасит јунак попут своје браће и надјене му надимак Баш Памук, алудирајући на мекоћу његовог карактера и недостатак агресивности. Но, судбина уреди да краљевству затребају квалитети које само Баш Памук може да понуди. И остале бајке у овој књизи носиле су сличне поруке и проблематику и биле добро прихваћене код публике, било да је ријеч о ученицима или професорима књижевности. Књига на којој тренутно радим биће нова збирка ауторских бајки, са насловима по истом принципу као у претходној књизи, односно у виду антагонизама насловима постојећих бајки.

ГЛАС: Шта Вас је покретало као читаоца у млађим данима и шта Вас тренутно окупира као читаоца између писања и приватно-пословних обавеза?

ОБРАДОВИЋ: Потреба да се од живота узме што је могуће више. Док читамо, ми смо у прилици да кроз очи књижевних јунака проживимо многе животе, видимо пространства до којих никада нећемо стићи или која су престала да постоје или можда никада нису ни постојала. То је и прилика да волимо и будемо вољени на много начина немогућих током земаљског живота. Прилика за стицање пријатељстава, учење и стицање знања, херојства... Ко чита живи много живота и из тога произлази потреба да сваки слободан тренутак,  откад знам за себе, користим за читање књига. Зато сам одувијек питање шта тренутно читам сматрао најнезахвалнијим, јер код мене је то нешто што се динамично мијења и заиста је ствар тренутка и не може се уско повезати са неким укусом у литератури. На примјер, претходних дана сам завршио серијал књига Бориса Акуњина о Ерасту Фандорину. Помињем овај серијал, јер је то заправо руски пандан Шерлоку Холмсу и слободно могу да кажем да је аутор успио у том науму и да је узгред дозволио себи прегршт литерарних експеримената, од којих је већину успјешно реализовао. Након тога прешао сам на збирку прича Хермана Мелвила. И то обично буде ред трилера, класика, фантастике уз праћење савремене белетристике и домаћег стваралаштва. За разлику од паузе у писању усљед повећаног броја професионалних и личних обавеза, пауза у читању је нешто што се надам да ми се никада неће догодити, јер читање сматрам физиолошком потребом. Искористио бих прилику да на крају још једном захвалим на позиву за овај интервју и да истакнем да ми је задовољство да се представим вашим читаоцима уз искрену жељу да ће многи од њих у потрази за освјежењем од ових врелих дана спас пронаћи уз неку од ваших инспиративних ријека у друштву “Зова воде”.

Породица

ГЛАС: Ништа мање занимљиво не звучи податак да сте антологију прича “Лим прича човјек заборавља” писали заједно са оцем Зораном, који са друге стране долази из потпуно другог књижевног миљеа?

ОБРАДОВИЋ: Ријеч је о сарадњи која је управо произашла из потребе да се прикаже да, упркос томе што дијелимо исту генетику и жар за писањем, стварамо на потпуно другачији начин. Чак је и реченица онога ко је старији краћа и можда модернија и стилски сређенија, усљед тога што је он иницијално пјесник. Такође, Лим је изузетно присутан у стваралаштву обојице па је ова збирка била потреба да овјековјечимо утицај једне инспиративне ријеке на легенде и приче овог краја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.