Уздуж и попријеко: Лајање на звијезде

Глас Српске 11.10.2007 00:00

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

ТОКОМ мојих славних гимназијских дана, изузетно су ме нервирали писмени задаци чији је циљ био да из мене извуку обећање да ћу бити вриједан и послушан ђак и користан члан друштва. Сјећам се како се моја драга разредница Љиља Станар наљутила и дала ми солидног кеца када сам на тему "Желим, могу, хоћу" одговорио да сам желио, могао, али, ето, нисам хтио да напишем наведени задатак. И како сам у "исправку", као очекивану корекцију понудио једну једину реченицу: да желим постати машински инжењер. И тако добио другог кеца, без права на даље исправке. A што се временом показало потпуно исправним, јер нити сам постао машинац, нити вриједан и послушан, плус што се друштво, које ме баш таквог очекивало, у међувремену распало. Успјела је само моја разредница, јер, ево, на крају ипак пишем о ономе што бих желио и хтио. Једина разлика је у томе што све то и даље не могу, јер ништа од тога не зависи од мене, а ни од друштва у којем данас живим, преживам и преживљавам. Јер, ми данас имамо неке сасвим друге писмене задатке на задате теме, а којима је циљ да се у нама убије свака идеја о властитом идентитету и сопственим размишљањима. Данас имамо неке потпуно друге "разредне старјешине" које црвеном оловком неуморно прецртавају, допуњавају и преправљају наше домаће задатке, све док не обећамо да ћемо по сваку цијену постати послушни чланови Европске уније. И код којих пролазна оцјена уопште не постоји, све док задатак у потпуности не препишемо из њихових уџбеника, скрипти и силних предавања. Зато не треба да чуди што ма какав год протокол написали, и како год до њега дошли, исти "неће пити воде" све док га наши ментори не прегледају, ижврљају, убрљају и послије свега нама закажу "исправак". И тако већ богатој колекцији наших разноразних ПТСП-а додају нове трауме и стресове чије је заједничко име "европске интеграције". A које су у стању да буквално избезуме сваког нормалног, ако нас таквих још и има. Јер, шта рећи ако нам неко једног дана тврди да није дошао да пријети већ да објашњава, а већ сутра припријети смјењивањем и кажњавањем. Шта рећи ако вам неко годинама труби како о свему треба да се сами договоримо, али само и искључиво онако како он хоће. A да се све то прикаже као резултат нашег договора, а не дај боже притиска "демократског свијета"... И да све заповијести виших команди извршавају разноразни теренски каплари и десетари чији једини закључак гласи "добро је, али може и боље"... Оно што ме у свему овоме посебно нервира јесте чињеница да је Европска унија своја врата затворила "до даљег", то јесте до властитих уставних реформи. A што поменуте подофицире нимало не спречава да мене гологузог и даље дрилују под паролом "биће гаће, само не знам кад ће".... И да ми повећавају ниво адреналина флоскулама о томе како треба назријети "свјетло на крају тунела", у којег су ме увели након што је у том тунелу, усред мрака, престала да сија звијезда петокрака.... Слиједом чега ми је преостало само то да лајем на звијезде или на Лајчака, а све док ми се од тога не појаве европске звјездице пред очима. Ко све ово преживи, јешће златном кашиком. Једино се не зна шта.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.