Сви путеви воде из БиХ
Република Српска и БиХ, иако мале и неважне на свјетској мапи, могу се похвалити бројним природним љепотама и богатствима. Повољан географски положај, атрактивни потенцијали за развој енергетике, металског и дрвног сектора, грађевинарства те пољопривредне и прехрамбене индустрије само су кап у мору могућности које Српска и БиХ имају. Али све то је џаба јер не знамо створити услове живота ни приближне оним у земљама Европе, који би чак могли бити и бољи само када би сви заједно мало више радили на томе.
Међутим, с обзиром да воље за напретком нема, а засигурно да мањка и знања сви путеви домаћег становништва воде из БиХ.
Бијег ка земљама запада посљедњих година у пуном је гасу, а може се слободно рећи и незаустављив јер нико нема рјешење које би прикочило одлив.
У међувремену посљедице миграција постају све дубље и сложеније. Готово да нема привредне гране која не кубури са мањком радника. Недостају конобари, грађевинци, трговци, аутомеханичари, лимари, медицинари, а нарочито је изражен проблем мањка професионалних возача. Домаћи превозници тврде да је БиХ посљедње четири године напустило око 5.500 возача, а увођење јединствених дигиталних возачких дозвола у наредним мјесецима убрзаће раст тих бројки, а већ сада су у ситуацији да им камиони леже на стовариштима док посао чека.
Разлог тога јесте то што је посао возача широм свијета траженији него икад што доказује и висина зараде. Плата професионалног камионџије у Њемачкој је око 5.000 евра, у Великој Британији до 5.000 фунти, док је дневница у САД чак 360 долара. Не може се рећи ни да је зарада возача код нас мала. У превозничким компанијама кажу да возачи мјесечно могу зарадити и до 2.000 марака што је знатно изнад просјечне плате у Српској и ФБиХ. Њихова зарада је у рангу економиста, правника, љекара и инжењера, али упркос томе ти људи одлазе јер у иностранству могу зарадити четири пута више.
Због свега тога упозорења превозника су све гласнија да ће се БиХ, ако се овако настави, у догледно вријеме суочити са ситуацијом да неће имати ко да превози робу и путнике. Њихове вапаје нико не чује, а нема ко ни да пружи руку помоћи, ни превозницима али ни осталим привредницима који се суочавају с недостатком радника. А можда им просто та рука помоћи и не треба понајвише због вишедеценијског маћехинског односа према радницима. Када су листе незапослених биле дугачке у недоглед, домаћи послодавци су се понашали попут робовласника, исплаћивали минималне зараде, без топлог оброка, регреса, годишњег. Домаћи политичари на све то су жмурили, тако да ни они нису ништа бољи. Сада када су посљедице дошле на наплату, једни остају без радника, други без гласачког тијела, али како сијеш тако и жањеш.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
