Светосавље
Два су вјечна српска празника, Савиндан и Видовдан. Први нас учи како се за вјеру живи, а други како се за вјеру умире. Управо је протеклих дана свечано прослављен Савиндан, школска слава и дани када се исконски враћамо путу првог српског архиепископа и просвјетитеља, слободе и наде у боље сутра.
Било да су у питању велики или мали градови, централне или подручне школе, у част првом српском учитељу одржане су свечане академије, које су биле пуно више од једночасног наступа и аплауза присутних. Светосавље има у себи циљ саборности и обједињавања људи око идеја којим је тежио Свети Сава, то су у првом реду вјера у добра дјела.
И још важније, водиља Светог Саве требало би свима нама да послужи као путоказ, јер нас враћа са разних посрнућа, показује прави пут и води кроз духовна и физичка ропства. Ако за један датум можемо са сигурношћу рећи да је посебан, онда је то дефинитивно 27. јануар и то у сваком дијелу наше земље па чак и ван граница, односно гдје живи макар један Србин. Кренете ли са југа и ако на тренутак застанете у Билећи, видјећете да то није обичан дан, слава је општине и датум када на литији улицама овог градића продефилује највише људи за 365 дана. Баш житељи тог дијела Српске воле да кажу: “Ако станете на камен, стали сте на историју, она је црква, црквиште и многа друга света мјеста, али је и пејзаж којим је ходио Растко Немањић, јер је Херцеговина Светог Саве дједовина”. Ништа мање није свечано ни на Романији, у Семберији, Посавини Поткозарју или Крајини.
Срби су Светом Сави захвални што је формирао прве школе, гдје су дјеца учила да пишу и читају, али и болнице на Хиландару и Студеници, гдје се наш народ на почетку лијечио. Уобличио је културу, језик, писмо, старао се о црквеном и државном урежењу, поставио јаке темеље саборности, од којих вјерујући народ није одустао.
И данас, вијековима касније, наш народ се бори са искушењима, бива протјериван са вјековних огњишта, као што је то случај на нашој окупираној територији Косово и Метохија, а уз то свјесни миграција са којим се суочавамо и одласком породица у иностранство многа мјеста остају пуста, а домови закључани, али ипак опстајемо. Гдје год да живи српски род, оцу српске духовности и Српске православне цркве са страхопоштвањем одаје се пошта.
Растко Немањић био је ктитор манастира, а подигао је и конаке за српске монахе недалеко од Јерусалима. Његово име постало је симбол српског народа, а са његовим ликом на заставама Срби су дизали устанке, кретали у бој, сањајући о слободи и побјеђивали. Остао је симбол љубави, вјере и наде. И никада не заборавимо ријечи Светог Саве: “Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах, за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашега, а велико и бесконачно добро као награда”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
