Шта славимо?
Шта то данас жене славе? Чему се веселе и наздрављају? За шта су се избориле? Нема сумње да су се на том фронту избориле за брдо обавеза које их све више притишћџ, стоје за вратом. Од раног јутра до поноћи па и касније већина жена, барем на нашим просторима, као да учествује у ријалитију “Сурвајвер”, којем се не надзире крај.
Њихове обавезе бујају као хљеб с гермом, који мијесе. Тегле и вуку у кући, на њиви - косе, копају, раде у канцеларији, фабрикама, враћају се у школске дане и поново се сусрећу с разломцима, једначинама и ко зна каквим све формулама, јер је то знање одавно изхлапјело. Та борба за кућу, породицу, посао траје од јутра. Сваки дан. Без предаха. Нема слободног викенда.
Епитет њежнији пол којим се описују жене отићи ће у историју. Ако већ и није. Јер у тој борби за своја права жене су на себе преузеле и све оне послове који су раније припадали само мушкарцима, такозваном јачем полу. С друге стране, тај јачи или снажнији пол није узвратио истом мјером женама и посегао за кувањем, прањем, рибањем, учењем... Руку на срце има случајева да мушкарци подједнако дијеле послове са женама, али они су ријеткост. Бар на овом дијелу Балкана.
Нажалост, с друге стране није ријеткост да су жене код нас изложене све више паклу породичног насиља. Тако је према доступним подацима полиције том паклу сваке године само у Српској изложено око 1.000 жена, а у протеклих пет година убијено је њих 17. Статистика по питању породичног насиља је сигурно и још црња јер веома много жена и даље се устручава да пријави насилнике, јер поједине на то гледају као на срамоту и шта ће рећи породица, пријатељи и комшије.
Тиме, нема сумње, само продужују агонију у којој свакодневно живе.
Шта жене за сву ту борбу коју воде добијају заузврат? Да их се сјете данас, на 8. март, Међународни дан жена?! Да их обрадујемо ружом, слаткишем, парфемом, путовањем... Само данас и онда да чекају 364 дана до идућег подсјећања на њихове борбе, љубави и пожртвованости које дају 24 сата, сваки дан.
Па ако жене требају да имају само један дан када се мушкарци из њихових породица, пријатељи, надређени сјете свега што раде и осврну на њих онда им не треба ни тај данашњи 8. март.
Шта ће нам? Јер већ сутра можда ће неко да приговори за онај поклон, да тражи надокнаду радног времена, јер су ето данас изашле раније с посла и отишле на ручак, концерт или неку другу свечаност поводом 8. марта.
Не знамо да ли су Клара Цеткин и њена другарица Роза Луксембург овако замишљале жене у 21. вијеку и њихов положај у друштву, када су крајем 19. и почетком 20. вијека водиле велику борбу за оно што се данас подразумијева. Не знамо, али знамо да женама на овим просторима није лако нити ће, по свему судећи, бити ускоро.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
