Правосуђе у леру
Први дани прољећа, уз љепше вријеме, обично донесу и прве штрајкове и протесте. Ваљда је то некако и логично, јер тешко да било која радничка мука може да натјера некога да се зими мрзне на улици.
Она правосудна је, по свему судећи, догорјела до ноката, тако да је ових дана произвела праву малу буну на дахије, а која је опет, са друге стране, произвела праву малу блокаду у систему, јер је већина услуга крајњим корисницима стала или се одвија знатно спорије него иначе.
Највећи мрзитељи судских шалтера сигурно би на то имали шта да додају: “Куд ћеш спорије од ионако спорог правосудног система?”
Међутим, он се већ дуго налази у својеврсном леру, са упаљеним мотором који пркосно не жели да покрене зупчанике и тако је већ три седмице, откад су судови и тужилаштва у Српској у штрајку, са минималним процесом рада који се у пракси мјери промилима успјешности рјешавања нагомиланих предмета.
Оправданост сигурно постоји и то је јасно из сваког јавног наступа окупљених радника који из очаја, заједно са синдикалним вођама, траже поштивање закона, нови обрачун минулог рада, заједно са повећањем плате у складу са растом просјечне.
Правосудни револт готово сигурно је изазван као реакција на свеопште поскупљење основних животних намирница јер, ма колико неко затварао једно или оба ока на проблем, брашно, уље, месо и хљеб набављају и архивари и дактилографкиње, заједно са свим осталим радницима у правосуђу, који ових дана не дају на себе и на своју егзистенцију.
Проблем траје, а доношење одлука у кризним ситуацијама очигледно није нешто чиме воле да се позабаве надлежни.
И док траје клацкалица, а јавност оптужује час једне, час друге за кривце реалност је таква да су суднице празне, а предмети се гомилају и у подрумима купе прашину.
“То је погубно и за економију”, глас разума су у освит обиљежавања првог мјесеца штрајка дигли и послодавци. Појашњавају да велики број фирми трпи штету јер због правосудног вакуума не могу да на вријеме остваре заштиту својих интереса.
Па ко више издржи: економија или раднички минимални буџети. Крхко је очигледно и једно и друго, а биће још и горе све док сви не сједну и договоре се.
То је на крају једино што је потребно, пронаћи компромис и златну средину, нешто што се у данашње вријеме рјеђе проналази од стабла Панчићеве оморике у Подрињу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
