Повуци, потегни
У Дејтону је 1995. и од стране међународне заједнице призната и озваничена Република Српска. Како се касније испоставило, креатори тог споразума вјеровали су да она не може опстати. Сматрали су да ће вријеме учинити своје, односно високи представници, а што је, показало се, само назив за модерне инквизиторе.
На том мјесту смјењивали су се углавном политичари са њемачког говорног подручја. Додуше било је ту и живописних ликова попут Педија Ешдауна, Британца, који ће остати упамћен као заговорник војних интервенција на простору Југославије. Ништа бољи није био ни Волфганг Петрич, али и Валентин Инцко, који је прије одласка са овог мјеста “почастио” Српску са још једним наметнутим законом. Онда је пријехао и њемачки дипломата Кристијан Шмит, високи представник у покушају. Оно што они раде може се сликовито објаснити дјечијом причом, лектиром, о посијаној репи. Када су схватили да Српска неће сама нестати, покушали су је “ишчупати” - обесмислити. Прво је вукао Ешдаун. Како није могао сам, придружио му се Петрич. Повуци, потегни... Није ишло. Онда им је у помоћ прискочио Инцко. Повуци, потегни... Опет ништа! На крају, иако непозван, појавио се и Шмит, чија шефица Аналена Бербок Србију и БиХ сматра тамним мрљама на Балкану. Шмит сада, уз помоћ америчког амбасадора у БиХ Мајкла Марфија, покушава завршити ту причу, а да би то било урађено, остало је још да јој се отме имовина. Вуку из петних жила.
Оно што је у овој причи парадоксално, али и још једном илуструје да је та читава концепција “државне имовине” погрешна, може се видјети из одлуке супервизора за Брчко, у којој стоји да су Српска и Брчко сувласници дистрикта, односно имовине. Значи, то је кондоминијум. Према томе, како је онда могуће да Српска буде сувласник у овом случају, а не може када је, рецимо, у питању шума на Романији или Козари?! Знају они све то, али крајњи циљ им је брисање сиве балканске мрље, а што подразумијева улазак у НАТО. Демократија и међународно право за њих не постоје. Бар не у оном облику који не подразумијева батину. Други циљ им је да све сведу на државну имовину да би поједине иностране компаније са запада њима завладале, као у доба Аустроугарске.
У тој причи повуци-потегни, сада се оспорава и прослава 9. јануара. Самозвани Шмит позива надлежне судске и полицијске органе да обрате пажњу ко ће све од јавних личности присуствовати овом догађају. А онда је запријетио да ће наметнути и изборни закон, мимо Парламента БиХ, као највишег законодавног тијела. Међутим, Шмит, али и остали њему слични, заборављају да се Српска не може избрисати гумицом. Међународно право ће кад-тад поново заживјети. У међувремену ћемо и даље пјевати пјесму “Пукни зоро”. Коме смета, нека не слуша.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
