Општине мале, проблеми велики
Рубне општине у Српској, осим проблема одласка младих људи али и цијелих породица, свакодневно се суочавају и са чињеницом да у својим “варошицама” немају елементарне услове за живот.
Без коректних путева и уз лошу инфраструктуру само највећи оптимисти вјерују у боље сутра.
Нажалост, културни и спортски догађаји у малим мјестима су мисаона именица, па су и то само неки од разлога зашто се број становника смањује у тим мјестима и зашто се људи одлучују да се преселе у регионални центар, а неријетко и у иностранство.
Тужно је да неке општине у 21. вијеку, између осталог, немају месару, пекару, банку и дом здравља, без чега је живот скоро па незамислив. И ту њиховим мукама није крај.
Остали су само најупорнији, али их је мало. Централизацију су највише платиле мале средине, а тмурну свакодневицу у изразито неразвијеним и неразвијеним општинама, често пробуде они који су остали, који за егзистенцију зарађују искључиво од свог рада. Поштено.
Друштвени живот, рецимо у Крупи на Уни, стао је у свега двије продавнице и једну кафану, а школском звону на јесен радоваће се само два првачића. И тако широм Српске, много је општина које су на издисају и пред којима је будућност сива.
Није лако ни у мјестима које ратно бреме вуку и данас. Сребреница, синоним за такво нешто, нема пекару, али добро би било да је то једини проблем. Ништа боље није ни на југу Српске, гдје од Требиња до Вишеграда имате становника као рецимо у Градишци, што је показатељ каква је будућност и те регије. Тако ни субвенције локалне власти у Љубињу не могу оставити љекаре у овој херцеговачкој општини познатој по дувану, меду и одбојци. Оваквих и сличних општина у Српској је најмање 30. Поразна је и чињеница да је тај круг све шири.
Уредно водоснабдијевање, канализација, улична расвјета, позоришне представе и спортске утакмица вриједне пажње остаће недосањан сан за становнике ових општина. И док школске клупе зјапе полупразне, а улице у љетним данима годишњих одмора пуне углавном људи који су отишли у потрази за бољим условима за живот, овакве општине постају мјеста у којима је најважније да постоје старачки домови. Ипак, није све тако црно, с обзиром на чињеницу да свако мјесто крије и неку позитивну људску причу, а повратак људи, које зов завичаја одвуче од градске вреве и урбаних средина, враћа вјеру да ће и даље ту људи живјети и стварати своје породице. За нека боља времена.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
