Но­ва на­да

Ведрана Кулага

Зов за­ви­ча­ја вра­тио је до­ста срп­ског жи­вља на ог­њи­шта у ли­вањ­ски крај, ко­ји је на­кон су­ро­вих су­ко­ба до­шао под фе­де­рал­ну власт. Мно­ги су из­но­ва спа­ко­ва­ли ко­фе­ре и по­здра­ви­ли се са сре­ди­на­ма у ко­ји­ма су про­на­шли спас док је рат­ни ви­хор још ха­рао овим под­не­бљем.

За­те­кли су шта су за­те­кли. Ма­хом зга­ри­шта на ог­њи­шти­ма, али су ма­ло-по­ма­ло успје­ли да ста­ну на но­ге и кре­ну ис­по­чет­ка. Сво­ји на сво­је, па ка­ко год то би­ло те­шко на по­чет­ку. По­ла­ко су по­пра­вља­ли кров на гла­вом, зи­да­ли, кр­чи­ли и уз не­се­бич­ну по­моћ са мно­гих адре­са ства­ра­ли свој сви­јет из ко­јег ни­ка­да ни­су хтје­ли ни оти­ћи. Али су би­ли при­мо­ра­ни.

Иако у ФБиХ, ве­ћин­ско срп­ско ста­нов­ни­штво у Др­ва­ру, Бо­сан­ском Пе­тров­цу и дру­гим сре­ди­на­ма осла­ња­ло се на Ре­пу­бли­ку Срп­ску и Ср­би­ју, с пра­вом, јер су им би­ле ру­ке спа­са и још су.

По­сљед­њи до­каз то­ме је по­моћ ко­ју је Др­ва­ру обе­ћа­ла Ср­би­ја и то обе­ћа­ње и испунила. Ма ка­ко год ко гле­дао на при­су­ство ве­ли­ког бро­ја по­ли­ти­ча­ра у Др­ва­ру у сри­је­ду, ни­је­дан ни­је би­тан ко­ли­ко они ко­ји су до­би­ли по­сло­ве у “Јум­ку”, по­слов­ни­ци бан­ке, те они ко­ји ће од то­га има­ти ин­ди­рект­ну ко­рист у ово, још те­шко ври­је­ме.

То је истин­ска по­моћ ко­ја ци­је­лом том кра­ју да­је на­ду да ни­су за­бо­ра­вље­ни и да и дру­ги, не са­мо Др­вар, мо­гу да оче­ку­ју по­моћ и да се на­да­ју да ће им, ипак, кре­ну­ти на­бо­ље.

Оби­чан на­род не тра­жи мно­го. Скром­ност је ње­го­ва вр­ли­на, те би због то­га сви ко­ји мо­гу мо­ра­ли по­мо­ћи. Ср­би­ја је до­ста ура­ди­ла на том по­љу, као и Ре­пу­бли­ка Срп­ска, ко­јој исто та­ко по­ма­же Ср­би­ја.

У про­те­клих не­ко­ли­ко го­ди­на на де­се­ти­не ми­ли­о­на ма­ра­ка сти­гло је пре­ко Дри­не у Ре­пу­бли­ку Срп­ску, а од тих до­на­ци­ја из зва­нич­ног Бе­о­гра­да ни­кле су но­ве ха­ле, мо­сто­ви, бол­ни­це, вр­ти­ћи, об­но­вље­ни пу­те­ви, а до­ста то­га ће да се по­кре­не и гра­ди у пред­сто­је­ћим да­ни­ма и мје­се­ци­ма.

Ре­пу­бли­ка Срп­ска и Ср­би­ја има­ју спе­ци­јал­не и па­ра­лел­не ве­зе на ко­је не би ни­ко тре­ба­ло да упи­ре пр­стом, док од то­га кон­крет­ну ко­рист има­ју гра­ђа­ни ко­ји су и да­ље ов­дје.

Ко­ји још ни­су спа­ко­ва­ли ко­фе­ре и окре­ну­ли за европ­ским ви­хо­ром ко­ји све ви­ше ја­ча на овим про­сто­ри­ма.

Др­вар­ча­ни­ма је још јед­ном по­твр­ђе­но да не­ко ми­сли на њих, да же­ли да им по­мог­не и та­ко би тре­ба­ло сви да се оп­хо­де не са­мо пре­ма Др­ва­ру, не­го гдје год мо­гу.

Че­сто се ка­же да је БиХ си­ро­ма­шна зе­мља, али ни­је баш то­ли­ко. Нов­ца има до­ста, са­мо је не­пра­вед­но рас­по­ре­ђен. Сви­ма у овој зе­мљи, на свим ни­во­и­ма вла­сти, при­о­ри­тет тре­ба да бу­ду њи­хо­ви су­гра­ђа­ни и бо­љи жи­вот за све, а ни­ка­ко но­ве по­дје­ле и рас­пи­ри­ва­ње оно­га што је тре­ба­ло да бу­де уга­ше­но ка­да је по­че­ла но­ва исто­ри­ја БиХ. +++

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана