Ником ништа
Болест не бира вријеме. Она је ту, а ту пред нама је и испит колико смо спремни да будемо добри људи у ова лоша времена.
Тај испит послодавци у Српској још нису положили, а у прилог томе говори и чињеница да се многи нису усудили да крену са извршавањем својих обавеза.
И то четири мјесеца након што је почела примјена Закона о обавезном здравственом осигурању и Закона о доприносима, којима се укида финансирање здравствене заштите за све грађане у Српској, а које је било на снази током трајања пандемије вируса корона.
Упркос томе доприносе су ставили на “стенд бај” и очигледно се воде легендарном Шојићевом реченицом “Ти би, Пантићу, и да радиш и да примаш плату.”
Код нас је то одавно заживјело у пракси па многи радници не само што примају мизерне плате, него на хиљаде њих нема право на здравствену заштиту, што је једно од основних људских права, које, између осталог, гарантује и Устав.
Ово што се дешава у Републици Српској, гдје је и даље око 44.000 радника без здравственог осигурања, је за Риплијеву рубрику “Вјеровали или не”.
Али тој рубрици може да се дода да ти исти радници ринтају од јутра до сутра за плату од које би дио требало да буде уплаћен на име здравственог осигурања, да људи, у случају болести, могу да се лијече и то не бесплатно, како неки воле да кажу, него одрицањем дијела новца који је поштено зарађен.
Очигледно је да многи послодавци у Српској нису осјетили како пече и боли зној послије тешког зарађеног новца. И онда се многи питају зашто се радници не буне и не траже своја права. Међутим, они који тако кажу сигурно нису у истој позицији и не знају колико је тежак живот обичног радника.
Иако је у Српској донесен закон који предвиђа казну за послодавце који не измирују све своје обавезе, и од тога је мала вајда. Нема ни података да је због не уплаћивања доприноса било ко, било када, кривично одговарао.
Шта је радницима остало? Још ће на крају заиста и почети да мисле да су срећни ако имају посао па макар здравствену заштиту и не имали. Јер ипак је најчешћи одговор многих послодаваца за свако питање радника и дан-данас: “Ша се буниш, знаш ли колико њих има на бироу који би радо радили”?
Наравно, не смијемо све послодавце ставити у исти кош, јер нема сумње да има и оних који поштују сва права радника. Питање је само каква се порука шаље и њима, јер док они измирују све своје обавезе, други се богате на грбачи радника и државе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
