НАТО за дневну употребу

Александар Стојановић

Када је усвојен Програм реформи отворена је велика расправа да ли је БиХ тим документом кренула према чланству у НАТО-у.

Као и када је ријеч о многим питањима у овој држави, једну ствар сви су тумачили различито. СНСД и њихови партнери рекли су да је тим документом онемогућено приступање том савезу, из опозиције у Српској галамили су да је ријеч о издаји и да ће БиХ постати чланица НАТО-а, док су пробошњачке странке потврђивале да је БиХ на евроатлантском путу, али су одбацили тврдњу да је ријеч о издаји.

Док се водила расправа на којем је то путу БиХ, ко је патриота, а ко издајник, мало ко се запитао да ли би НАТО једну такву државу, у којој се не зна ни шта је потписано, уопште примио у своје редове.. Бошњаци у Сарајеву као да намјерно жмире и занемарују чињеницу да БиХ, оваква каква је, није ни на каквом путу, него већ годинама зјапи у ћорсокаку.

Јасно је и најпростијем посматрачу да политичког договора, консензуса и јединства када је ријеч о чланству у овом војно-политичком савезу никада неће бити. Ране које је тај савез оставио српском народу су предубоке и, колико год су Срби спремни да опросте, никада неће заборавити.

Ипак, и да замислимо у неком паралелном универзуму да то јединство буде постигнуто, колико је уопште реално да држава која и нема праву војску постане равноправна једној војној сили каква је Америка?

Заговорници НАТО пута, чини се свјесно, занемарују чињеницу да БиХ не испуњава апсолутно ниједан услов за чланство у најјачем војном савезу.

Оружане снаге, са половним оружјем, старијим и од саме државе коју “бране”, кадровским и свим другим проблемима, тешко могу да становништво БиХ одбране од групе миграната, а камоли да учествују у комплексним војним акцијама и мировним мисијама.

Осим тога, БиХ има још неколико кочница на том путу. Први је умањени буџет за одбрану, што је велики проблем узимајући у обзир чињеницу да је амерички предсједник Доналд Трамп критиковао и много веће и јаче државе чланице које су умањиле буџете за одбрану, уз пријетњу ако не почну више новца издвајати да ће САД изаћи из НАТО-а.

Даље, овај савез тражи и друге услове, а узимајући у обзир ниво корупције, безбједносне ризике и неозбиљност система на државном нивоу, јасно је да би тај пут потрајао бар пола вијека.

Када се све ово узме у обзир, једино логично објашњење је да Шефик Џаферовић својим иступима себе често представља као великог евроатлантског заговорника, не би ли за дневне потребе НАТО искористио да прикрије своју ружну ратну прошлост.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана