Насиље у учионици
О томе како су се промијениле навике код дјеце слушамо сваки дан, а оно што се подразумијевало само прије десетак година данас је незамисливо. Уз то, постали су агресивнији па тако и тучу у школама често схватају као друштвену игру.
Промијенила су се интересовања, раније одрастају, имају доступан интернет као платформу гдје конзумирају оно што им се свиђа, а пракса је показала да често и гријеше.
Млади показују индолентност и одсуство од нормалне комуникације, а с друге стране постали су зависници од телефона и друштвених мрежа, што је њихова свакодневица али и игра. Често ћете проћи поред бројних терена и игралишта, а мало гдје ћете видјети дјецу да се играју и друже, али исто тако на једном мјесту видјећете их у групи гдје сви типкају. Узроци вршњачког насиља су разни, а друштвене мреже и видео-игрице неке су од њих.
Нажалост, вршњачко насиље којем током школовања доживи сваки четврти ученик код нас одрасли често поистовјећују са игром, а тек је опасно што многи ђаци ћуте на малтретирање “другара” из клупе. Да би се овај проблем минимизирао потребно му је системски приступити, јер је то насиље пред којим нико не смије остати нијем.
Чувени Индијац Махатма Ганди давно је рекао: ”Ако желите прави мир у свијету, започните с дјецом.”
Баш из тог разлога, потребно је прије свега зауставити вербално насиље међу ученицима, али и социјалну искљученост, физичко насиље, занемаривање, сексуално и насиље путем интернета. Оно што забрињава како родитеље тако и оне који теже да се остваре као отац или мајка јесте вршњачко насиље и то у све млађем узрасту.
Како дјецу одгојити, да ли све креће из породице, колико су правилници у просвјети застарјели права су питања и не тако лаки одговори. Психолози и социолози покушавају да помогну свима, од дјеце, родитеља па све до професора и цјелокупне заједнице. Добар дио струке тврди и да је васпитна улога школе ослабила те да је у основним и средњим школама потребно пооштрити казне. Насиље није само проблем породице, школе него и шире друштвене заједнице. Кроз разговор, али и позитивне примјере он се може за почетак смањити, а касније и ријешити. Пут није лак, али ако желимо да имамо здраво друштво, а породицу као његов стуб, морамо кренути од дјеце, јер они су наше највеће богатство које морамо чувати, а насиље никако није и не смије бити дјечија игра.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
