Спортска галаксија: Муке под кошевима

Глас Српске 08.10.2007 00:00

Пише Добривоје Боби ЈAНКОВИЋ

СA Косова и Метохије које не спава (а и зашто би спавало по угледу на спортску Србију) стижу нове вести о активности спортиста у још увек јужној српској покрајини. Такве активности су се у српским управљачко-медијским системима без разлога прикривале, и још се то чини. Кад оно... Кошаркашка репрезентација Косова и Метохије од 16. до 22. октобра учествоваће на Купу краља у Јордану, о чему спортска Србија без Космета нема појма, или се прави да нема појма. Уосталом: "Зашто не бисмо играли тамо", рекао је Миомир Дашић, генерални секретар Кошаркашког савеза Косова и Метохије. Поменути генсек још каже, пошто је чуо да ће председник Кошаркашког савеза Србије да потегне протестну ноту на адресу ФИБA: "Бићу искрен, на Косово и Метохију су долазиле репрезентације Хрватске, Словеније и Македоније, па нико није реаговао. Нико нема право да људима на Космету забрани да се баве спортом". Иначе, генсек још информише јавност у Србији да је Кошаркашки савез Косова и Метохије затражио финансијску помоћ од специјалног изасланика Уједињених нација за Космет Јоакима Рикера, и помоћи се нада. Да ли српски кошаркашки председник Драган Капичић, најављујући оштро реаговање код ФИБA што ће Aлбанци играти у Јордану, својом намером вољно или невољно сам од себе прави Дон Кихота? Можда. Не можда, него је тако. Јер, врхушка српског спорта одговарајуће Министарство, а нарочити Олимпијски комитет ове државе, праве се да не виде о чему је реч на Косову и Метохији. Не само сада, када косметски кошаркаши одлазе у Јордан, него и када су Хрвати и Словенци (с којима наши кошаркашки клубови играју Јадранску лигу), гостовали у "трусном подручју" Србије. Не кажем да поменуте врхушке, које се у спорту баве спореднијим и лагоднијим ситуацијама од крајње неизвесне ситуације у погледу будућности једног дела Србије званог Косова и Метохија, могу да одбране ствар, али за заједничку српску ствар бар би могли вољом, ако ничим другим, да учествују. Да бар следе, као што се Капичићу чини да чини, државну политику према јужној покрајини. Нека косметски спортисти играју, са свима нека играју, врхушка српског спорта има преча посла, већ увелико сабира дневничарске могућности за идућу олимпијску годину, у којој ће - није их срамота кад кажу - Србија освојити више од две медаље, што је био случај последњи пут у Aтини. На крају, нећу јер не могу да навијам за албански план о отцепљењу, али нећу и не могу да навијам за српску спортску врхушку која је унаказила српски спорт тешко га понизивши на прошлим Олимпијским играма. Не знам због чега се та руководећа елита, или иста свита Олимпијског комитета (и одговарајућег министарства, наравно), боји да каже да на Косову и Метохији постоји таква и таква спортска активност. Уосталом, зашто и бити против одузимања права на спорт било коме, и било где, када је поменута свита мирно седела у својим фотељама док је фудбалска репрезентација Србије, рецимо, играла утакмицу у Билбау против Баскије, која у Шпанији има исти третман, па и гори, него Косово и Метохија у Србији. Шта би се могло рећи у балканско-пашићевском резимеу: па, сви су у праву - и Aлбанци, и Капичић, и немоћна руководећа свита српског спорта.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.