Јама за БиХ

Дарко Момић

Стара добра народна пословица која каже “Ко другоме јаму копа сам у њу упада” шаље поруку да “ Свако ко другоме не мисли добро, не треба ни сам да се нада добру” или нешто оштрије “Ко другоме жели зло, нека буде спреман да га исто снађе”.

Како у животу, та пословица важи и у политици, а посљедњи примјер који то најбоље потврђује је смјена предсједника Скупштине општине Сребреница Ћамила Дураковића и избор Салка Турсуновића на ту функцију. На срећу, нико никоме у том случају не мисли зло, али та смјена у симболичком смислу означава јаму коју су Бошњаци три пута копали политичким Хрватима на највишем нивоу, да би на крају и сами у њу упали.

Бирајући својим гласовима Жељка Комшића три пута за хрватског члана Предсједништва БиХ, Бошњаци су на крају дочекали да на функцију у СО Сребреница која у датом односу снага по свим могућим мјерилима припада њиховом легитимном представнику, на легалан начин буде изабран Бошњак, али не њиховим, већ српским гласовима.

Да ли је то у реду?! Па није, из низа и прагматичних и чисто политичких разлога. А да ли су то заслужили? Па јесу, поготово ако ће им послужити као отрежњење и ако ће на примјеру Сребренице која за њих има посебно значење схватити како се осјећа/ла огромна већина Хрвата у БиХ сваки пут када је Комшић изабран за њиховог представника у Предсједништву БиХ.

Нажалост, ако је судити по изјавама Ћамила Дураковића које је дао након смјене, не би се рекло да су схватили. Дураковић је поручио да је Салко Турсуновић, иако је за одборника изабран са исте листе са које и он “Моја адреса Сребреница”, самокандидовани Бошњак и да је изолован од Клуба Бошњака.

“Смијешно је да су се колеге из српских странака опредијелиле да сарађују са једним Бошњаком, а не са клубом који је бројао шест особа. Одлучили су да нађу подобног”, не трепнувши је оцијенио Дураковић. Трагично је што се није нимало ујео за језик када је то говорио, а требао је зато што му није било смијешно када су се “колеге из бошњачког бирачког тијела опредјељивале да гласају за једног Комшића”, односно када су “одлучивали да нађу подобног”.

Елем, та тук на утук политика не ваља и тешко да ће донијети нешто добро, али прегласавање у БиХ нису почели српски политички представници, већ бошњачки који су, гле парадокса, прво заједно са Хрватима прегласали Србе у Скупштини СР БиХ, а касније у дејтонској БиХ наставили да прегласавају и Хрвате и Србе уз свесрдну помоћ међународних представника. Парадокс је што је резултат таквог њиховог понашања очајан, а још парадоксалније што га не мијењају и не виде да БиХ гурају у све дубљу јаму.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана