Инат и политика воде језичко коло

Милијана Латиновић

Сва дјеца широм БиХ, без обзира на њихову вјерску или националну припадност, имају право на квалитетно образовање и право да уче свој матерњи језик и историју свога народа.

Међутим, то право је четврт вијека само мртво слово на папиру, јер се онако како би требало заправо не примјењује. А не примјењује се из неког ината који тјерају и једна и друга и трећа страна. Не примјењује се јер се годинама политика игра преко дјеце, која у овом случају ни за шта крива нису.

Тако ученици српске националности у већини општина у ФБиХ не уче српски већ “босански језик” и не уче историју већ “хисторију”. Градиво се изучава према плану и програму кантона којем школа припада, а не према наставном плану и програму Републике Српске.

Част изузецима, попут основне школе у Босанском Петровцу, гдје је годинама пракса да дјеци српске националности која изразе жељу у дневнику, ђачким књижицама и свједочанствима пише, умјесто “босански”, српски језик и књижевност. У подручним, сеоским школама у тој општини, у којима је 100 одсто српско становништво, изборили су се да националну групу предмета уче према програму Српске. Међутим, тај свијетли примјер је кап у мору, када је много више оних ружних и тужних, а све на штету дјеце.

Судбину српске дјеце у ФБиХ дијеле њихови вршњаци бошњачке националности у многим општинама у Српској јер им није омогућено да изучавају националну групу предмета. Међу њима су и основци у мјесту Врбањци у општини Котор Варош, који већ седам година не иду на редовну наставу јер желе да уче “босански”. Међутим, ту и настаје проблем и све оно што се иоле успије договорити пада у воду јер према Уставу РС назив језика изводи се из назива народа, па тако језик бошњачког народа може бити назван само бошњачки, а Бошњаци на то не пристају.

И прича се поново враћа на почетак, гдје политика и инат коло воде. Одлука Врховног суда РС којом је наложено увођење националне групе предмета по “босанском” наставном плану Зеничко-добојског кантона у Врбањцима могла би покренути “језички” домино ефекат, јер је немогуће да се пресуда примјењује само у том случају, а да у другим општинама не дође до истог уколико неко поднесе захтјев.

И док се једни другима инатимо и битке водимо око назива језика, а сви се и те како добро разумијемо, резултати ПИСА тестирања су показали да смо дотакли само дно и да сваки други петнаестогодишњак не зна да примијени научено. То је оно чега треба да се стиде сви у БиХ. Очигледно је да ниједан образовни систем по којем уче дјеца у овој земљи није добар и да је образовање одавно зрело за корјените реформе. Сваки наредни потез оних који кроје образовне политике мора бити у корист дјеце и у корист знања, а не ситних политичких интереса.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана