Из мог угла: Шта влада свијетом

Глас Српске 12.11.2007 00:00

Пише Томо Марић

НЕГДЈЕ пред саму смрт револуционар Родољуб Чолаковић, један од водећих југословенских комуниста, записао је, онако необавезно, у обичном роковнику "Сода - со Тузла", ову реченицу: "Он мене није волио, а ни ја њега; ја сам знао све о њему, али и он све о мени и зато смо обојица све године ћутали." Њега - Јосипа Броза - сумњам да је ико из његове близине волио, али народ је био залуђен Титом. Вјеровао му је безгранично. Таква је судбина сваког политичког вође, фараонске харизме, и сви су се кроз историју понашали исто, без обзира на то да ли водили цијела царства или минијатурне кнежевине, предводили велике или мале народе. Историја их не памти баш по добру, она памти Aристотела и његову поруку да вођа треба да буде господар своје воље и слуга своје савјести. У тренутку се постаје херој, док цијели живот треба да се постане добар човјек. Због тога сваки озбиљан политичар и сваки вођа народа, за разлику од доброг човјека, са више жестине брани своје заблуде него своје врлине и спреман је да погази властиту савјест да би се успињао степеницама славе. Тако сам, или отприлике тако, доживио виђење живота Родољуба Чолаковића који је сву комунистичку филозофију и свој однос са недодирљивим Јосипом Брозом смјестио у једну једину простопроширену реченицу. Иза њих и њиховог тумачења (и владања!) свијета, на Балкану је остало згариште које је уништило неколико генерација. Без обзира на то, управо како каже Родољуб Чолаковић, ко кога воли или не воли, за историју не значи ништа, народу и народима треба истина живота, достојна човјека. Шта се данас догађа народима на том истом Балкану, окованих неповјерењем једних према другима, до најцрње мржње и безграничног презира? Није ли све исто, само мало модификовано, прилагођено тренду глобализације, која се и милом и силом, намеће као општи поглед на живот и свијет. Извјесни Британац Педи Ешдаун овдје је разарао и онако разорену земљу, убјеђујући јадне људе како он нас заправо "много воли"; не чини ли то, са мало више шарма, али у суштини истом методологијом, и Словак Мирослав Лајчак, па све до његовог бриселског шефа, Шпанца Хавијера Солане? (По дефиницији: вољети се, не значи гледати се међусобно, него да свако својим очима гледа у истом смјеру...) Као сви новинари на принудном одмору, синоћ сам у питомој Мљечаници дуго читао непрочитане новине и до касно гледао ТВ; баш такву дефиницију љубави међу народима чуо сам од Валонаца и Фламанаца. Белгијанаца тамо нема, чак ни у космополичком Бриселу. Гдје је ту сада БиХ у којој су увијек теже посљедице љутње него њени узроци? Довољно је овлаш прелетјети саопштење ОХР-а од петка који је одбацио приједлог Републике Српске. Одлука високог представника остаје на снази. Неприкосновена као закон! Па, чија је ово земља - моја или његова!? Он Мирослав Лајчак - причао би с нама о љубави и убјеђивао нас како нас воли; господине, нас интересује наш народ и његова судбина. Због ваше приче о тобож пажњи и љубави, не знамо шта нам голи живот доноси. Добра дјела се разумију само ако се чине. Пожутјели листови из старе књиге подсјећају и опомињу, истовремено: Ко не зна, а зна да не зна - дијете је - научите га... Ко зна, а не зна да зна - спава - пробудите га... Ко зна и зна да зна - мудар је - слиједите га... Ко не зна, а не зна да не зна - опасан је... Шта данас влада овим свијетом?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.