Дуга историја аутодеструкције

Милан Благојевић

Гледам и слушам жучну полемику српских политичких странака, која се ових дана одвија у Републици Српској на тему њеног (не)уласка у НАТО. Једни кажу да тзв. Програмом реформи нисмо ушли у тај савез, док њихови опоненти тврде супротно. Али, та полемика не одвија се само у скупштинским клупама, већ и у нашој јавности која је и по том питању дубоко поларизована, при чему свака од страна за себе тврди да својим ставовима више брине о Републици Српској од оне друге стране.

Дакле, пуна су нам уста Републике Српске и, рекло би се, бриге за њу, али нас стварност снажно демантује. Ево само два примјера, у мору већ познатих, који то потврђују.

Већ годинама имам уобичајену маршруту којом идем на посао у Окружни суд у Бањалуци, гдје радим као судија. На том путу налази се на десетине објеката, разних приватних радњи, апотека, бензинских пумпи и чега све не. Гледам годинама и видим готово на свакој од њих да су њихови називи исписани само латиничним писмом, што је случај и са бројним билбордима поред пута. Ништа другачије није ни у осталим дијеловима Бањалуке, а ни у другим градовима у Републици Српској. Другим ријечима, готово да нигдје нема ћирилице као српског писма, па се просто изненадим, толико навикнут на латиничне натписе, када понегдје угледам понеки стидљиво исписан ћирилични натпис на ријетким приватним радњама чији власници су се одлучили да то учине.

Зар то не говори о нама? Наравно да говори, због чега није на мјесту да само осуђујемо наше политичаре, а да истовремено не видимо и не признајемо сопствени гријех.

Ништа другачије ствари не стоје и када је ријеч о другом примјеру који је, као и онај претходни, доказ наше српске аутодеструкције. Прије неколико дана у суд у којем радим стигла је одлука Уставног суда БиХ, број АП-3174/17 од 19.9.2019. године. Не улазећи у изреку и образложење одлуке, овдје хоћу да истакнем бројне показатеље садржане у њој који нам, попут знакова поред пута, указују на нашу аутодеструкцију. У одлуци се наводи да је Парламентарна скупштина БиХ 2003. године донијела Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ, којим је (у члану 1) прописано да се њиме уређују циљеви и принципи предшколског, основног и средњег образовања и да су сви органи власти дужни да их поштују и примјењују. Један од циљева образовања је, како стоји у члану 3. тачка д) Оквирног закона, “развијање свијести о припадности држави Босни и Херцеговини”. У члану 43. истог закона је прописано да ће заједничко језгро наставних програма “обезбиједити да се кроз васпитно-образовни процес развија позитиван однос и осјећај припадности држави Босни и Херцеговини”, након чега је чланом 59. прописана обавеза да се сви закони у ентитетима којима је уређена област образовања ускладе с одредбама тог Оквирног закона.

Дакле, овим је савезни законодавац (којег чине и посланици и делегати изабрани у Републици Српској) наметнуо обавезу не само законодавцу Републике Српске, већ и свим њеним установама васпитања и образовања да дјецу у предшколским установама те ђаке у основним и средњим школама могу васпитавати и учити да развијају позитиван однос и осјећај припадности само према држави БиХ.

Није споран однос према држави, већ је проблем (и вид наше аутодеструкције) то што је наведеним одредбама савезног закона на посредан начин забрањено Републици Српској да, на примјер, у свом закону о основном образовању пропише да је циљ тог образовања и развијање код дјеце позитивног односа, односно осјећаја припадности и Републици Српској. Усљед наведене забране ниједна основна или средња школа не смије то овдје, у Републици Српској, ни да спомене у својим наставним програмима.

Само тиме се може објаснити чињеница да у Закону о основном образовању и васпитању у Републици Српској (како оном из 2008. тако и важећем закону из 2017. године) законодавац приликом одређивања циљева основног васпитања и образовања није смио ни помислити да пропише да је један од тих циљева развијање позитивног односа и свијести код дјеце о њиховој припадности и Републици Српској. Таквих ријечи напросто нема нигдје у том закону.

У Закону о средњем образовању и васпитању у Републици Српској законодавац је отишао и даље, прописавши (у члану 29. став 7) да наставни план и програм у средњим школама мора бити усклађен са заједничким језгрима наставних планова и програма из Оквирног закона о основном и средњем образовању у БиХ. А у члану 43. тог Оквирног закона се, како је већ указано, прописује да тзв. заједничка језгра дозвољава само развијање позитивног односа и осјећаја припадности БиХ. То значи да се у плановима и програмима средњих школа може навести да је њихов циљ једино развијање позитивног односа и осјећаја ђака да припадају само БиХ, а не да припадају и Републици Српској.

Трагична страна цијеле ове приче је у томе што су за наведени Оквирни закон о основном и средњем образовању у БиХ гласали и они који су у савезни парламент изабрани из Републике Српске, а изабраше их и они на чијим су трговинским радњама, кафићима, бензинским пумпама и другим објектима називи фирми исписани искључиво латиничним писмом. У те изабране савезне парламентарце спада и свих пет делегата Срба у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ, без чије сагласности ниједан, па ни овај Оквирни закон, не може бити усвојен. Но, ти српски делегати (и представници Српске) заборавише на то, као што су заборавили и на потребу да циљ образовања треба бити и развијање код дјеце и ђака њиховог позитивног односа и осјећаја припадности Републици Српској. Када то заборављају одрасли, онда нас наша дјеца не треба да чуде.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана