ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (7): Крвави Васкрс на Плитвицама

31. март 1991.

У данашњем оружаном сукобу специјалног одреда хрватске полиције и припадника Милиције Крајине, до којег је дошло на Плитвицама, погинуо је Србин Рајко Вукадиновић. Хрватски полицајци потиснули су интервентну јединицу Милана Мартића, након чега су неутралну, односно зону раздвајања двије стране, почеле контролисати јединице Југословенске народне армије. Тек што су се припадници интервентне јединице крајинске полиције вратили са задатка у Книн, разговарао сам са Миланом Атлијом, родом из Мокрог поља код Книна:

„Ништа им више не треба вјеровати... Живота са усташама никада није било, а нити ће га више икада и бити... Ми смо на Плитвице дошли не да освајамо нешто што је и њихово и наше, него да контролишемо саобраћајнице и територију... На Плитвице смо дошли да чувамо мир. А њихова влада послала је на нас крвнике... Када смо се повлачили кроз снијег и маглу која нас је пратила све до Коренице, њихови команданти су на сав глас викали преко мегафона: „не убијајте ћетнике већ их хватајте и живе кољите.“ Тада су ми на ум пале јаме у које су усташе, током Другог свјетског рата, бацале на десетине хиљада крајинских Срба... Ми не смијемо чекати скрштених руку. Не смијемо дозволити да нас, као овце, а тако је то било четрдесет и прве, воде на клање... Морамо се бранити.“

1. април 1991.

И данас сам у Книну. Пратим реакције на одлуку Извршног вијећа САО Крајине о њеном присаједињену са Србијом. Пред командом Книнског корпуса још Југословенске народне армије, окупило се не више од пет хиљада људи. Одушевљење је достигло врхунац када је Милан Мартић позвао све присутне да у својим мјестима становања праве спискове како би се, на основу њих, добијало оружје. Увијек умјерен Јован Рашковић је такав био и вечерас:

„Свједоци смо трагичног времена које би се могло, исто тако, трагично и окончати. Драга браћо, вјеровали сте ми до сада, вјерујте ми и убудуће. Ја сам вам као отац и ја вас морам чувати као своју дјецу. Нећу дозволити да скончате своје животе на мучилиштима и у усташким клаоницама. Јесте да су нам Хрвати дали до знања шта мисле о нама, Србима. Али ми се морамо издићи изнад тога. Не смијемо ни по коју цијену срљати у рат и у смрт. Ми њихово не тражимо. Ми само чувамо оно што имамо и што нам вијековима припада. Треба да будемо паметни, а не будале... Ако ме хоћете, онда ме послушајте, а ако то не желите чинити, онда нађите другог који ће вас водити.“

Послије његовог говора међу присутнима је настало комешање. Мало коме се свидио Рашковићев наступ.

19. април 1991.

Чуда ли нашег, мили Боже. Тенкови на Плитвицама окренули цијеви и према једној и према другој страни. Тамо према зенгама и овамо према мартићевцима. Чланови посада у њима су Срби и Хрвати и муслимани и Југословени и Македонци... Словенаца нема, јер се позиву на одслужење кадровског рока у ЈНА нису више одазивали. То је од њих тражило руководство њихове „дежеле“... Али у тој, назвали су је, тампон зони, у којој је људски живот вриједио колико и зрно метка, и у којој рат и мир шетају под руку, данас сам и ја. Дошао сам да видим и о томе пишем, како ЈНА на Плитвицама чува мир. Под цијевима сам челичних грдосија које су, све до јуче, биле дио оклопних јединица, по снази, четврте армије у Европи. Данас од те војне силе више нема ништа.

Иако сам желио да разговарам са људима из Збора народне гарде која се смјестила у хотелу „Језеро“, нису ми дозволили. Не „зенге“ већ официри из оне тампон зоне. Плашили су се да ме они тамо не заробе... Разговарати са мартићевцима није било проблем... Али они су ми већ одавно рекли своје... Претпостављам да бих исту причу чуо и у хотелу „Језеро“. Разлика између њих би била та што би једну причу биљежио испод тробојке са четири с, а другу испод шаховнице.

Одлазим према Кореници, необављена задатка. Тонем у још једну немирну ноћ у којој ме сирена за узбуну сваког тренутка може пробудити.

Сутра: Кијево, Мартић и Младић заједно

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.