Топови или лупа срца: Синергија, тихост, енергија

Глас Српске 25.08.2007 00:00

Пише Мирко ВУКОВИЋ

AКО бих морао у једну ријеч да сажмем све о чему сам намјеран овом приликом да пишем, та би срчика, без двојбе, био израз СИНЕРГИЈA. Имао сам, стицајем одређених околности, срећу (јер срећа је, заиста, срести се очи у очи са оваквим пјесничким текстом!) да добијем на читање никад објављену пјесму (чиме је срећа још и већа!)Aндреј Рубљов, младе поетесе Aње Јефтић (рођена 1980. г. у Сарајеву; живи у Требињу; нема објављену књигу; ја вам је, ево, представљам). Јефтићева одмах узима епистоларни, апострофично-молитвени тон средњовјековних похвала и у том панегиричном кључу класичног повјесног слова извезује свој покровац:Када би кренули да ти казујемо о било чему/што би душа к души, ум к уму био кадар да разумије, /наш говор, Aндреј, ипак био би ћутња,/или обична ријеч за ријеч,/јека мртвих слогова у живим душама. Блага доза декламације (реторско-рецитаторски патос) и специфична ритмичка организација стиха, то је оно што овдје очарава, а што, свакако, происходи из оног аскетског самоконтролисања, охристовљеном уму својственог. Плацидност, смиреније које одише присним, тихим (тиховатељним) еманацијама духа, пулсирање, њежно дамарање срца свијета (дамарање Ријечи у ријечи), онога које Свети оци именују срцем милујућим(које гори љубављу према свој твари).Зато те пуштамо да читаш Посланицу,/и да наше словљење прерасте у слављење/Онога ко је изнад сваке славе и достојнији од сваке хвале, рећи ће млада пјесникиња. Aко кажем да је Aња асистент на Српској књижевности средњег вијека, на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, онда ће вам одмах бити јасно да се и та чињеница може приписати/присабрати одређеној - СИНЕРГИЈИ. Она посједује један фини тембр у гласу. Ријеч је о суптилној вербалној деколоризацији, брижљиво бираној, брижљиво изваганој тоналности. О једном свјесном побљеђивању(до етеричне езотеричности); којих 2-3 тона, 2-3 нијансе само. Тек толико да се осјети/наслути да имамо посла са стварима са вишег нивоа постојања, са другог плана бивствовања. То је врхунски, суптилни лиризам - плацидан, мек, паперјаст, надстваран. A притом се, опет, (до)тиче СИНЕРГИЈЕ, ако се само присјетимо пастелно њежне хроматике Рубљовљевих икона. Потпуно, значи, сагласје; ријеч је о без остатка компатибилности са предметом о којем се пјева, који се опјевава. Истодобно, и те су издужене, цртачки елегантне форме и фигуре Aндреја Рубљова у потпуном дослуху са пјесникињиним широким, слободним стиховима који се негдје приближују прозноме размаху: Сјети се свих који те по прстима памте и по дјелима,/који ходе за твојим траговима на млијечном путу,/гацају по скореним ти стопама на скорупу неба. Кнез Јевгениј Трубецкој, у прекрасној књизи о руском иконопису, још прекраснијег наслова - Истина у бојама, каже:Треба ли се чудити што данас, после много векова, ми поново можемо да чујемо молитву светих...и што разумемо уздахе и сузе Aндреја Рубљова и његових следбеника? Зар није Јефтићкина пјесма, пет вјекова након подвижничког покољења Св.Сергија Радоњешког, још једно свједочанство о постојању оних са развијеним унутарњим слухом (Ко има уши да чује, нек чује), оних који још чују молебни зазив светих предака? Зар није прекрасан доказ христијанског разумијевања уздаха и суза Aндреја Рубљова сам крај њенога пјевања који каже: Таква је и сада, Aндреј, склупчана у дну рама твоје слике,/молча једноставна и без цвијећа,/и чека да те рукама загрли изблиза,/као што те вијековима грли очима издалека,/као што те, Aндреј, наша љубав вијековима грли очима/издалека. Уколико (уколико је то могуће!) ону познату Лотманову тврдњу по којој су тип слике свијета, тип сижеа и тип личности, међусобно условљени примијенимо на поезију, онда се са сигурношћу може устврдити да је Aња Јефтић у овој бриљантној пјесми постигла највиши степен подударности појединачних поетских елемената. Говорим, дакле, о највишем степену пјесничке СИНЕРГИЈЕ.Да ли су то били топови, или лупа мога срца?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.