Фиреров штаб (12)

Глас Српске 29.06.2007 00:00

Његова снажно изражена радозналост у дјетињству није прошла незапажено у кругу вршњака који су му дали помало подругљиво име "Киекер", што у преводу значи њушкало. С тим надимком Вилхелм Канарис дошао је у поморску кадетску школу.

Када је Хитлер 1938. године укинуо Министарство рата (раније Министарство војске), дотадашње обавештајно одељење Министарства прешло је у надлежност Врховне команде Вермахта. Ово обавештајно одељење названо је Управа за иностранство - Одбрана. На челу Aбвера од 1935. године налазио се морнарички официр, касније адмирал Вилхелм Канарис који, без сумње, заузима и те како видно место међу организаторима тоталне шпијунаже. О Канарису је, до данас, објављена прилично обимна литература. Aли, мишљења и оцене изнете у овим делима, о Канарису, потпуно су различити. Док га једни сматрају херојем, други га сматрају интригантом и издајником. Очигледно, овакве оцене су уследиле као резултат једностраног посматрања Канариса, његове делатности и догађаја у којима је учествовао. Међутим, анализирајући многе чињенице и околности, лако се може доћи до закључка да именовање Канариса за шефа војне обавештајне службе Трећег рајха - Aбвера, није било нимало случајно. Одрастање у Руру Вилхелм је рођен у породици директора топионице у Руској области, Карла Канариса, 1887. године. Судећи по имену које је Карло дао своме сину, његова породица је испољавала династичко осећање. Припадала је оном слоју немачког капиталистичког друштва које је, баш у тим годинама, било носилац снажног привредног полета у Немачкој, а за које је радништво било бесправно средство за стицање богатства. Људи супротних идеја били су баук пред којим су ауторитет државе и снага полиције бранили безобзирну, још увек младу индустријску класу и њене профите. Ослањајући се на свој капитал и све веће благостање, носиоци рурске индустрије успели су да продру у редове око круне и врхова Рајха, које су тада, још увек, сачињавали припадници војног и велепоседничког племства. Био је то период не само афирмације младе индустријске класе као учесника у власти, него и период у којем се Немачка појавила у друштву великих сила са својим захтевима. Aли, касно је стигла на позорницу. Старије силе - Велика Британија и Француска, већ су међусобно поделиле свет, његове изворе сировина и саобраћајнице, његова тржишта и стратегијска упоришта. Напредна у односу на аристократију окупљену око врха власти, а крајње реакционарна према новој радничкој класи која се рађала, рурска индустријска класа давала је подстицај империјалистичким захтевима Другог рајха, и била носилац борбе за сировине и тржишта, за колонијалне територије и мора. Порекло и средина у којој је одрастао, услови у којима се развијао, формирали су карактер и схватања Вилхелма Канариса, који се каруцама возио у школу, посматрајући са висине своје бледуњаве вршњаке из радничких породица. Недостајање осећања и разумевања за демократију, као политичку и друштвену форму, било је код Канариса исто тако природно као и пробуђени нагон за националном експанзијом. Због тога није нимало случајно што је Канарис изабрао позив поморског официра, који му је, поред осталог, пружао и услове да задовољи и свој авантуристички дух. У поморску кадетску школу Канарис је дошао са надимком "Киекер" што у најадекватнијем преводу значи њушкало. Овај надимак је добио још у детињству због и сувише изражене радозналости. Та радозналост и жеља за упознавањем ствари, за сазнањем свега што би иоле допрло до њега, пратиле су га кроз цео живот. По завршеном школовању, као млад поморски официр, Канарис је укрцан на ратни брод који је под заставом Другог рајха пловио по јужноамеричким водама и Средоземним морем. Први светски рат затекао је Канариса на крстарици "Дрезден", која је пловила у јужноамеричким водама. Нападнута и притешњена британским ратним бродовима, посада "Дрездена" је потопила свој ратни брод, а затим је била интернирана у Чиле. Канарис се у интернацији није дуго задржао. Користећи своје перфектно знање шпанског језика, одвојио се од осталих чланова посаде и сам, преко планине Aнда, побегао у Aргентину. Прихваћен од немачких исељеника, кратко време провео је у Aргентини, а затим се, снабдевен лажним чилеанским пасошем, укрцао у један холандски брод који је пловио за Европу. Прошавши неометано британску контролу, која је извршила детаљан преглед брода, Канарис се искрцао у Холандију, одакле је дошао у Немачку. Ова ратна авантура открила је Канарисове способности и сналажљивост. У лето 1916. године он се поново са чилеанским пасошем нашао у Шпанији. Био је додељен на службу немачком поморском аташеу у Мадриду Фон Крону, и то са специјалним задатком да међу Шпанцима у лучким градовима врбује агенте за рад у корист немачке поморске обавештајне службе. Снабдевач бродова Једна од главних брига била му је снабдевање немачких ратних бродова и подморница нафтом, угљем, намирницама и осталим потребама. Проналажење малих бродовласника који би пристали да се прихвате опасног посла и кришом овај материјал из лука превозе до пучине, где су их чекали немачки бродови и подморнице, причињавало му је нарочите тешкоће. Aли, и поред тога, Канарис је успео да се у потпуности уживи у шпански менталитет, што му је омогућило да стекне доста пријатеља и познаника међу Шпанцима. Знатно касније, ова пријатељства и познанства знао је вешто и обилато да искористи. Желећи да на некој пловној јединици активно учествује у рату, Канарис је, 1917. године, захтевао да се врати у Немачку. Са чилеанским пасошем напустио је Шпанију и преко Француске и Италије стигао до швајцарске границе. Aли је ту, на италијанској територији, био ухапшен. На интервенцију шпанске владе и неких приватних утицајних личности, пуштен је из затвора и укрцан на шпански теретни брод који је испловио из Ђенове и стигао у једну од шпанских лука. Тако се Канарис поново нашао у Шпанији. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.