Животне неправде

Животне неправде
Веселин Гатало
08.03.2014 20:08

Неправедан је овај свијет. Видим ја то на себи.

Послије 11 књига прозе и 3 (словима: три) књиге поезије, представа које се успјешно изводе, хејбет (турц.) књижевних награда у Хрватској, Србији и БиХ (федерални дио) ја још возим половна кола, још половнија него кад сам их половна купио. Бог ми је свједок да их платио још нисам, иако их већ годинама имам. Злобници ће рећи да сам си сам крив, јер одмах подијелим то пара што зарадим, али је чињеница да, ето, више немам него што имам. Ако гледамо са друге стране, моја су кола боља од предратних "голфова двојки" које почесто возе и људи који су се борили у рату и радили десетинама година у фирмама. Осим тога, људи пишу по 50 година, па нису објавили скоро ништа вриједно читања до задње странице. Непоштен ми и посао, ту уложени труд никад није управо пропорционалан уложеном труду. Лоповски је, дакле, бити писац. Нема ту пуно тога часног ни поштеног. Бог нека ми опрости, али својом књигом коју намјеравам објавити на енглеском језику, намјеравам зарадити толико пара да могу и подијелити, и цркву направити, можда чак и нову "дачију" купити, и то ону са широким точковима, ова кола отплатити и дати их мом другу Вели. На непоштен начин мислим те паре зарадити, пошто сам књигу већ написао, а и објављена је и на њемачком. Нисам питао шта о томе мисли друштво писаца, ПЕН центар, музеј савремене умјетности, медији у региону, све брезобразно и заплотњачки. Не знам хоће ли ми паре искушати грешну ми душу, хоћу ли је изгубити (а нећу, тако ми Бог помогао, да сам хтио могао сам је стопут продати), али ћу сигурно изгубити онај осјећај да, кад имаш мало, даш и то мало, па ти лијепо што си дао, а није ти жао што немаш јер би ионако купио неку глупост па опет не би имао а било би ти жао што ниси дао. Као у оном вицу кад двије руже иду пустињом... Иде овако, кхм... Ишле двије руже пустињом. Једна имала три капи воде, друга није имала нимало воде. Ружа без имало воде, идући пустињом, почне венути, па пита ону ружу са три капи воде: "Ружо, дај ми једну кап воде, увенућу...". Ружа са водом каже: "Не дам! Увени!". И, тако ружа без воде увене. Онда ружа са водом настави даље. Потроши прву кап воде. Па другу. Трећу троши пажљиво, најпажљивије. Али, пустиња бијаше пустиња, па и та ружа увене. И, наравно, пошто до сада није нимало смијешно, слиједи наравоученије. Оно гласи "Дала не дала - увенућеш"...

Неподношљива лакоћа етикетирања

Није поштено ни етикетирати људе. Мене често етикетирају. На мене стави мету коме се ћефне. Покају се, али пуно касније, зато што сам жестоко злопамтило. Два брда се, што рече писац бољи од мене, никад не сретну, али се два човјека сретну кад-тад. У мраку улаза или на ничијој земљи, неважно је сад. Није једноставно кад на човјека ставе мету. Као онда кад су ставили, још прије 8-9 година, слику Радована К. и моју, у истом кадру, у сарајевским "БХ данима". У то вријеме је то био позив за одстрел. Недавно су на мене ставили и мету за РС. Нема журбе, ријешићу ја то, сад у посту није добро мислити о томе, ионако ми је душа рутава од гријеха и мисли нехришћанских, као да животопис за пакао спремам, Боже ми опрости. Па ми паде на памет и онај Миле Додик, на њему и мета и етикета да те Бог сачува, иде са метама на себи попут каквог кофера по којем какав хипик - путник лијепи шта стигне, била то мета или етикета. Етикетира га већина медија у Српској и сви медији у Федерацији. Ја ни дио његових етикета не носим, а лако ми није, није нимало. Те непријатељ БиХ, те пријетња миру и суживоту, те лопов, те профитер... Суд га није осудио ни за шта од тога, али оне који лијепе етикете, није ни брига за то. Осјећају се потпуно заштићени, чак добро плаћени да лијепе мете и етикете по Милораду Додику. Да је дебели Миле стварно неки диктатор, тешко да би могли тако. Овако, могу, и сви федерални и већина републичкосрпских медија, истресати гаће над њим у име слободе говора и независности медија. Ни ту правде нема. Ја сам, наиме, службено луд. Докторица Џуџа ми још 1992. дала потврду да сам луд, да нисам за војске јербо сам опасан по себе и околину (види "Рамбо, Друмски и Онај трећи", издање ЗОРО, Загреб - Сарајево), па само дјелимично одговарам за своје поступке. Значи, шта год да направим, који мјесец, можда година какве установе, па ме ето опет напољу, међу слободним свијетом. Милорад нема те дијагнозе, па не смије свашта ни казати. Ја пазим, јер нећу да увриједим људе који читају, они су ми јако важни, макар ме и не волили. Значи, може Миле бити стопут предсједник Српске, али не може никога сачекати у улазу, прибити га лијевом подлактицом уз хладан дувар (турц.) и забити му прсте десне шаке у душник. Не би било ни људски ни политички коректно. Боже ми опрости, шта све мени усред Великог поста падне на памет. Иш ђавле паклени, иш...!

Крокодилистан

Како год, Милорад Додик не само да спава међу крокодилима, него се не смије ни задерати на њих. Упорно се настоји доказати да Српску мрзе због њега, а не њега због Српске. Федерални медији, познати по љубави према Републици Српској, етикетирају га гдје год стигну, говоре како би Српска била супер мјесто, само да није њега. Мени се, овако глупавом, чини да би федералним медијима најдража била Република Српска у нестанку. Не сумњам да би под вођством Младена Иванића, рецимо, Српска била пуно милија федералним медијима и добром дијелу републичкосрпских. Дошло је дотле да о Милету Додику ниједан медиј не смије рећи ништа лијепо ни похвално. Не бих ни ја, нисмо у најбољим односима, откако сам му прије 5-6 година замјерио због његовог односа према Мостару и Србима у њему. Али, морам признати да је Србима у цјелини вратио нешто достојанства, да је направио какву-такву мрежу српских институција и појединаца у свијету па тако не испадамо најцрњи на том истом свијету, барем не онолико црни колико смо били црни док тога нисмо имали. Нападну га и због тога, те троши паре, те има народа да нема шта јести... Има и тога, има људи гладних, и то пуно. Али та врста емотивне уцјене ми је већ добрано дозлогрдила. Мостар личи на Белфаст у вријеме сукоба католика и протестаната, све уз причу да има гладног свијета. Можда су хтјели испећи тих неколико зграда у Мостару, да печеним бетоном и циглама нахране гладни протестантски свијет. Хм, рече један мој пријатељ да у БиХ живе, што се вјера тиче, православци, католици и протестанти. Гдје оно стадох? А, да, етикете...

Етикете на етикетирачима

Недавно је на хроничне љепитеље етикета, стављена етикета. Наведено је да их плаћају странци да руше Републику Српску. Има ту интернет портала, појединаца, институција... Инстанција које несмиљено лијепе етикете по Милету Додику, по властима у РС, по директорима фирми... Не пада им на памет да подигну тужбу и тако докажу свима тај силни лоповлук и непотизам, јер једноставно користе слободу говора и већ уходани анимозитет према Српској и њеној власти, потицан од стране међународне заједнице и амбасадора "западног свијета". Неко вече, тотално имбецилно како смо већ навикли, сам високи представник, Валентин Инцко, упоређује Милорада Додика, легално изабраног предсједника РС, са ултрадесничарем Јергом Хајдером. Јесте да Инцко није неке памети, али једном дипломати који је ту да сачува мир а не да потиче сукобе то баш и није у опису радног мјеста, макар примао и 20.000 евра плате. Да не говорим како је бодрио протестанте да дивљају по улицама које дијеле са људима који нису протестанти. Ту се да видјети шта нам тај врли запад мисли и како би то ријешио. Силом, сировом уличном силом и мртвима, као што је ријешен проблем Југославије и како то иде у Украјини. Додуше, толико смо навикли на разне ухљубе (турц.) да би нас шокирало да нам пошаљу неког нормалног за високог представника. А, да будемо поштени, да ишта ваља, не би нас запао.

Страни и пристрани невладин сектор

Како год, силни невладин сектор не реагује кад се на мене стави мета. И не треба, могу ја сам са тим на крај. Кад Милета назову лоповом, геноцидним, диктатором, "Лакташенком", ратним профитером, мафијашем, чланом криминалног клана познате пјевачице Зане Нимани (Славко Вучуревић, градоначелник, на моје очи...), шверцером, ником ништа. Не диже се јавно мњење, нико га не сматра етикетираним ни означеним метом. На сајту СНСД-а, како сам чуо (не да ми се гледати), прозвани су означени као страни плаћеници и рушиоци Српске. Па, каква је то увреда? То се тражи! Стотине хиљада марака и долара иду у невладин сектор, и то управо у те сврхе. То нико и не крије. За то се у ЕУ може добити озбиљан новчани потицај, већи него онај од Лијановића. Може се добити џип, радни простор и буџет за који не треба бринути нити га правдати. Купи се стан, нов ауто, какве кућице у родном крају, да се види како се успјело, да комшије не мисле да се нема. Само активно тражити мане и стварати невоље, најбоље тамо гдје их већ има преко главе. Популарно је напасти Милета, на улици, иза микрофона, у конференцијској сали, показивати му дипломе и слике незапослених, чекове од мршавих пензија, исписе празних банковних рачуна, дерати се на њега, звати га како коме падне на памет. Миле, онако без дијагнозе, сјајан је за етикетирање јер никог не смије прибити уза зид, зазвонило би одма' оно звоно које су му закачили чим су схватили да неће слушати инструкције и наредбе из Брисела. Ти јарца, да ми је неко рекао да ћу га једног дана бранити, рекао бих му да је тотално одлијепио и да иде нешто попит' ако већ није пијан! Хајде, ако ништа, рекао је да се Срби немају шта стидити више од осталих и да се не требају извињавати на сваком кораку. Да је само то, доста да га човјек мало брани, да зато добије и какву етикету. Плаћеника Милорада Додика? Заштитника Републике Српске? Можда ће ме прогласити геноцидним? Има мјеста тамо гдје је била етикета "четник". Наиме, четнички покрет је признат као антифашистички, тако да нема смисла да више стоји гдје је била. Заправо, не бринем се за сљедећу етикету и назив. Имају људи маште, смислиће нешто, опет ћу се изненадити домишљатости критичара свега што на свијету не ваља и познавалаца свега што на свијету ваља. Нећу се мијешати у етикете, нисам ту да их смишљам већ да их стоички носим. Ни о садржају нећу, има људи који ће се побринути за то. Има људи од заната, људи који су за то плаћени и који од тога живе.

Колумне Коментар дана