Урбана насеља и мале ноћне засједе

Урбана насеља и мале ноћне засједе
Сања Влаисављевић
23.02.2013 20:00

Неки дан возила сам из Београда за Сарајево. Прошла двјестотињак километара кроз Србију. Аутопут чист, нема полицајаца и вожња протекла угодно и брзо.

 А да не буде забуне, возила сам прописаном брзином. На граници између Србије и Хрватске неколико царинских рампи са једне и неколико са друге стране. Брзо је прошло поздрављање и одговарање на рутински постављена питања: "Имате ли нешто за пријавити? Цигарете? Месо?". Вожња кроз Хрватску подједнако брзо прошла. Није било полицијских патрола ни на аутопуту нити кроз Бабину греду, мало мјесто поред хрватске границе. Након тога слиједи неки жељезни мост препун рупа. Не рупа, омањих базена. Нема никаквих ознака за рупе на путу. Ако упаднеш упао си, а ако промашиш рупу сретан си. Била сам сретница. Промашила сам сваку рупу. Након моста слиједи неки импровизовани подрум пића са пуно гајби испред.

Полицијске засједе

Дођох и до границе са БиХ. Тамо свега двије рампе. Иста питања и љубазно: "Срећан пут". Коначно и наша граница. Цариник љубазан. Нема гужве. Улазак у домовину. Након аутопута кроз двије земље слиједи мали кривудави пут опет пун рупа. Прво ограничење брзине, друго, треће. Стално су се смјењивала ограничења. Просјечна брзина је неких четрдесет на сат. Вијуга се мала цеста са сталним упозорењима за смањење брзине, али подједнако и са најавама за контролу брзине. Иза тих најава углавном вас дочекају брижљиво монтиране камере. Хајде добро, мора да постоји разлог зашто баш у неким одређеним мјестима мора бити контрола брзине.

Али није то све. Од границе до Сарајева избројала сам девет малих полицијских засједа. Полицајци у мраку са камерама или без њих вребају возаче. Нико их не може примијетити док сасвим не приђе полицијској патроли. Мада, није ни то гарант да ћете их видјети. Уобичајено поштујем правила постављене брзине, али то вече очито нисам била довољно посвећена читању упута поред пута. Одједном је ни из чега, из црне рупе завитлала округла палица испред мене. Витлала је толико брзо да сам се препала. Мислила сам да се нешто страшно десило на путу. Кад, није се ништа десило, него мене полиција зауставила. Брзо сазнајем и зашто. Прекорачила сам дозвољену брзину у насељеном мјесту. Полицајка је била веома љубазна, што јест, јест! Одмах сам, након што ми је рекла да ме је њен невидљиви колега усликао, признала. Прекорачила сам брзину јер тако је снимљено! Добро, дешава се људима да се мало занесу, па умјесто прописаних педесет возе шездесет два-три. Папирић који је невидљиви полицајац дотурио полицајки у руке да ми напише казну нисам видјела нити је закачен на папир са изреченом казном, али треба људима вјеровати. Па не би ме преварили ваљда, иако је возило испред мене одјездило брзином муње поред ове исте полиције. Потписала сам своју заслужену казну, прихватила гријех и кренула даље.

Невидљиво насеље

Онда сам зауставила ауто. Тражила сам насеље. Тражила сам траг свјетла које ће указати да је ту ипак насеље. Нигдје ништа. Мрак, дрвеће и неке разваљене ограде. Изашла сам из аута и окретала се на све стране. Кад одједном негдје у брду угледам неко слабашно свјетло што дрхтуљи. То је то. То је, дакле, насеље. Дакле, у насељу без кућа и људи стоји патрола и прати кога да заустави. Невидљиви полицајац је смјештен у жбун одакле вири камера, а видљива полицајка је склоњена иза аута и чека његов знак за излијетање на цесту. Вратила сам се у ауто и пратила докле вриједи ограничење или докле се протеже насеље. Након неких десетак минута видјех да престаје невидљиво насеље и да је ограничење брзине сада ригорозније. И тако сам наставила возити кривудавом, уском цестом без банкина, без икаквих заштитних ограда или обојених трака, милећи кроз насељена босанска мјеста.

Усхићење након европских аутопутева нестало је још уз онај мали дућан са пићем и није се вратило све до моје кућне адресе. У међувремену сам избројала још осам полицијских патрола и видјела добре људе који блицају једни другима скрећући им пажњу на невидљиве опасности на путу. Е, да умало да заборавим. Угледах коначно и наш комад аутопута. Цијелих десетак километара. И негдје пред крај те чаролије указа се камера која прати брзину. Ха, на свега тридесет километара аутопута стоји гордо уздигнута камера и прати брзину. Ако нема невидљиваца који витлају палицама по мраку, има камерица. Платила сам и најскупљу путарину у регији за тих пар километара. Можда тај новац допринесе наставку изградње аутопута, па можда нека генерација тамо неке 2080. године буде могла возити своју дјецу по бх. аутопуту и то без камера, а они несретни невидљивци што су се скривали по друмовима, жбуновима, иза дрвећа, испод аута и гдје све не, можда ипак буду само прошлост. Мада са оволиким дневним протоком новца од наплаћених казни који се дневно заради по нашим рупичастим цестама тешко је замислити тренутак у којем ће цијела земља бити покривена аутопутевима.

А до тада тристотињак километара кроз двије земље за сат и по, а двјестотињак кроз домовину за неких четири сата. Ако журите на састанак или једноставно требате стићи у одређено вријеме у неку од земаља регије, крените дан раније, за сваки случај. И да, увијек имајте неких четрдесет марака уз себе за не дај Боже!

Кружни ток

Након што сам платила путарину приближила сам се крају аутопута и горе на самом излазу угледала добро сакривену полицијску патролу. Имају они обичај да се ту смјесте и да вас дочекају скрећући вам пажњу да је сада вријеме да сасвим успорите. И коначно дефинитиван излазак из свега што подсјећа на широку цесту. Кружни ток изграђен прије пар мјесеци на који је био постављен нов, црн и зачуђујуће раван асфалт. Излазећи на кружни ток поскочих као да прескачем каскаду. Зашто? Па нема више асфалта. Сав иструган. Дигнут површински слој. Морају га, изгледа, због нечега поново правити. А када га направе мораће га опет остругати и тако годинама.

А улазак у Сарајево готово и непримјетан. Да си ушао у Сарајево знаш ако си из тог града, а ако ниси, мораш добро очи напрегнути да видиш малу, малецку таблу са десне стране цесте, као на улазу у неки заселак на којој пише име града. Оно, као: Сарајево исток, југ, запад, сјевер, ма било шта то не постоји. Нема ни "Добро дошли у Сарајево". Нема ништа осим мале табле, па ко зна-зна. Ко не зна схватиће када већ увелико зађе међу зграде. А у граду, погодите шта вас дочека. Полицијске патроле. Одмах након малецке табле, једна баш поред градског гробља, а друга чим скренете према градском стадиону. Кад коначно дођете кући обузме вас нека неизрецива радост. Одисеја по босанским путевима завршена а замке поред пута савладане. Куц-куц, има ли патроле у стану? Нема! Добро дошли у БиХ!

Колумне Коментар дана