Сејдић и Финци, Мирко и Славко

Сејдић и Финци, Мирко и Славко
Веселин Гатало
07.12.2013 20:01

Мили Боже чуда великога, ђе се земља су двојицом хрве, ђе удара море у бр'јегове, ђе но вјетри тврди камен мрве...

Тако би почињала гусларска епска пјесма “Војевање Сејдић - Финција”. Бизарна тужба због кршења људских права у бизарној земљи у којој се предсједник СДА Сулејман Тихић хладно на трошак свих нас лијечи у иностранству и оперише тамо умјесто овдје (иако то може хладно и овдје) док се за болесну дјецу мора телефонски скупљати новац за операције у иностранству. Дакле, ни право на голи живот није загарантовано, ни право на лијечење дјетета, док двојица дубоко инволвирана у власт туже државу јер се не могу кандидовати за предсједника државе. Волио бих знати гдје је Јакоб Финци радио. Исто бих волио видјети гдје је било радно мјесто Милана Јовичића, бошњачког Србина из Сарајева у Мостару. Јер, магистар техничких наука није посао, тек титула за коју сам недавно чуо. Ради ли се о машинској техници, столарској техници, фудбалској техници, електротехници, љубавној техници, техници завођења или нечем десетом, не знам. Знам само да би три капи зноја Милана Јовичића или Јакоба Финција морали бити обавезни састојци напитка који би обезбиједио човјеку бесмртност. Не знам је ли се Миле Стојић, главни за издаваштво у БиХ, икада ознојио. Мислим да три капи зноја Милета Стојића лијече све болести осим ураслих ноката.

Трагична судбина несрећног Јеврејина

Мора постојати институција која је спремна подићи споменик Јакобу Финцију, несрећном Јевреју који није могао да се кандидује за предсједника државе. Кандидовао се тек за тричаву и безвезну позицију градоначелника Сарајева. Ту позицију сјајно носи Иво Комшић у чијем се мандату демократски спроводе шеријатски закони попут забране постојања алкохола за вријеме светог муслиманског мјесеца рамазана. Мало ми то није јасно, јер је у близини џамије и покоја црква гдје се немуслимани причешћују алкохолним пићем званим вино, али мислим да су немуслимани били толико мултикултурни и толерантни да су одустали од причести због суживота и толеранције. Одустали су и од Сарајева, али то није ова прича. Елем, мислим да би требало направити одлијевак и калуп Финцијевог величанственог лица, узети димензије његове херојске појаве и излити га у природној величини, у знак сјећања на све што је стари Јеша учинио за БиХ. Мирко није добио споменик, није ни Славко, иако су побили Шваба да им се број не зна, више него Рамиз и Боро заједно, али сад је касно да се исправи та историјска неправда. Ко се сад може сјетити како је изгледао Мирко? Ко може реконструисати Славков изглед? Зна се само да су били високи око метар и да су били вјешти у избјегавању метака. Мирко би рекао: “Пази метак, Славко!” а Славко би се измакао и казао: “Хвала Мирко”.

Видимо се код Финција

Млади би се састајали код Финцијевог споменика. Ту би се одвијале прве љубави, пословни састанци, можда и банџи џампинг. Хм, не би било висине за то. Можда би скок могао извести Авдо Сидран, барем једном. И тужити Град ако удари главом од калдрму. “Код Финција” би се састајали Херцеговци у бијелим чарапама и вуненим приглавцима, уплашени свјетлима и мултикултуром Сарајева, провјеравали познанства из родне груде и сазнавали гдје су стари сарајевски Босанци, а некад Херцеговци, Миле Стојић и Градимир Гојер. Не да им се обрате за помоћ, већ да их избјегну како знају и умију, да ови од њих не направе Босанце као што су и сами, па да се кући не могну са образом вратит'. У то вријеме ће већ бити донесен закон да сви становници Републике Српске и Западне Херцеговине морају платити 100 евра мјесечно на име душевних боли нанесених сарајевској чаршији и Абдулаху Сидрану. А Срби још 50 КМ за геноцид. И још по 20 за комуналну накнаду. И заклетва би се могла полагати. Не она од Демократске Фронте Жељка Комшића, већ универзална политичка заклетва младих политолога (ја мислио да је исправно “политиколога”, али нека враг носи и правопис) са универзитета у Сарајеву. Заклетва би имала више ставки од којих би не изгледале овако: 1) Кунем се сјећањем на свијетли лик и дјело Јакоба Финција да никад ништа озбиљно нећу радити. 2) Кунем се да никад нећу урадити ишта што неће користити само и искључиво мени. 3) Кунем се да ћу све своје скромне интелектуалне капацитете посветити само и искључиво властитој добробити...

Муке по Јакобу

Истина, имао је Јакоб и прилику да види колико су земље изван БиХ окрутне и нетолерантне према Јеврејима. Једна од таквих земаља је и Израел. Усред рата у БиХ, Јакоб Финци је, видјевши како је рат страшан, помислио како не би било лоше отићи до Израела, пошто је Израел у рату већ деценијама, па би могао и свом народу некако помоћи. Стар је и никакав био, па га нису могли мобилисати као моју пријатељицу Стелу. Јадно дијете је због своје јеврејске бабе морало одслужити три године војног рока у израелској војсци. Срећа па није била мушко, одробијала би и пет година. Кад се вратила, била је бржа и вичнија тучи од мене. Отишла је опет тамо, ваљда да врати војну књижицу, шта ли. Хм, зашто ме неко не прекине кад одем од теме? Елем, Јакоб је, пун ентузијазма, негдје кад и Елијас Таубер (други велики босанско-јеврејски прегалац) отишао у ратом захваћени Израел. Прво што је видио је да је Израел препун Јевреја који се могу кандидовати за шефа државе. Ту је стиснуо усне и увидио колико је БиХ неправедна држава. Други шок је доживио кад је видио да се плате универзитетских професора и чистача улица пуно не разликују. Али, утјешио се тиме да га се то ама баш, као и обично, не тиче. Посљедњи шок га је дословно избацио из ципела. Након што су му показали гдје ће спавати, показали су му гдје ће радити! Требао је, вјеровали или не, радити понижавајући посао од којег не би само он имао користи! Зло и наопако. Тако се Јакоб трком вратио у своје поробљено Сарајево, гдје се зна шта је ред и гдје има правде, гдје човјека Јевреја не понижавају и не траже од њега да ради од себе свакаква чуда неприлична.

Странка неправде и неповјерења

Питате ме зашто се не дотакнем Дерве Сејдића? Чујте, његов народ живи у расистичкој земљи и црњи је од мог и вашег. Није цијела БиХ Сарајево па да су Ср... Опет одох од теме. Могла би се, одмах након постављања Финција на Финцијев трг, оформити и странка која би коалирала са Демократском фронтом Жељка Комшића. Звала би се “Пресудна странка”, по пресуди Сејдић - Финци. Или не... Боље би било да се зове “Јакобинска” и да баштини традицију француске буржоаске револуције. Да се зна да Јакобинци нису дрво без коријена попут неких странака које нећу споменути. У грбу од вијенца од звјездица Европске уније, било би свијетло лице Јакоба Финција, у пуној величини. И то у тренутку кад онако заводљиво оближе усне и упути поглед надоле и налијево, некуд у дубоке даљине беспућа хисторијске озбиљности. Скраћени назив странке би био ЈЕБиХ, Јакобинска Експанзионистичка Странка Босне и Херцеговине. При том се, наравно, не мисли на експанзију на Санџак и Косово, већ на политичку експанзију људских права и невиђених слобода. ЈСНС? Јакобинска странка невиђених слобода? Могла би у коалицију са србијанским напредњацима, ни једни ни други се не би морали одрећи својих политичких принципа, поготово ако их немају као што напредњаци и... Одох назад, да не одем предалеко од теме и идеје.

Њих тројица, трг и голубови

Чујем нешто да ће тријумвират који је себе прогласио светим, онај из Србије, састављен од Ивице Дачића, Александра Вучића и Томе Николића, позван у Бањалуку. Ко год да буде причао с њима, нека добро пази да му зид буде иза леђа. Нарочито кад прича са Ивицом и Александром. Томислав Николић је већ “пустио пода се”, што би рекли у нас у Херцеговини. Косовски Срби су им вјеровали, што својом вољом што зато што нису имали неког избора. Резултат је да косовски Срби убрзано имају учити албански. Мислим да би њима Албанци, са Хашимом Тачијем на челу, требали направити споменик. Ево, ја сам спреман дати и идејно рјешење. Нека статуа буде тродијелна, дакле “са све тројицом”. Тома Гроб и Аца Вучић били би са страна и држали Ивицу Дачића за рукице. Положај би био такав да би Тома и Аца заљуљали Ивицу па би Ивичине ногице биле у ваздуху а на његовом лицу би се појавио осмијех као кад попије, оно прије него што запјева. Ивица би зинуо и гледао у небо, а Аца и Тома би гледали њега, држећи га чврсто за рукице, да им не одлети у публику. При том треба водити рачуна да се лице Томислава Николића прикаже што вјерније, да има двоструку функцију, да на главном приштинском тргу растјерује вране и голубове. То направити у непосредној близини јавног ВЦ-а, због реакција које би могли оставити на Србе и Албанце подједнако. На исти начин на који у Мостару поздрављају Брус Лија, отвореном руком и прстима које наслањају на његове прсте, слично би се могло учинити и на споменику у Приштини. Дјеца, што албанска што и ријетка српска (ако буду смјела рећи да нису албанска), могла би подигнути ногицу до стопала Ивице Дачића у ваздуху, и тако поздравити премијера. Наравно, и сликати се, да се види да је дијете дорасло премијеру.

Српска чепркања

Србија, за разлику од демократских држава, још увијек има маузолеј. У њему се налази Јосип Броз - Тито. У свакој нормалној земљи се људи сахрањују у гробљима, макар били и диктатори. С друге стране, легално изабрани предсједник Слободан Милошевић, зачепркан је у дворишту куће, са дозом достојанства са којом сам ја закопао пса којег је моја Ванда убила пошто је без позива ушао у башчу. То понешто говори о Србијанцима, посебно оним који тренутно живе у Београду, срећом не и о Србима. Задњих десет минута његовог говора лијепо су показали да ће му се такво нешто и догодити. Албанцима треба скинути капу, испали су мудрији. Показали су се паметнијим од Срба. Није то тешко, није сваки Србин Никола Тесла, Емир Кустурица или Јевто Дедијер. Нажалост, више је Срба као што је Томислав Николић. Хм, нема пуно оних као што су Ивица и Аца, али се бојим да има и горих. Ипак, тјешим се да су Јевреји, упркос томе што имају Јакоба Финција, велик и снажан народ. Ваљда тако то иде. Код њих је промашај попут Јакоба Финција случајност. Код Срба је, нажалост, већ деценију и више, појава ликова попут ових са тројним спомеником, постала правило. Да се Тарабићи прекрсте и за главу ухвате.

 

Колумне Коментар дана