СУСРЕТ ЛИЦЕМ К ЛИЦУ

СУСРЕТ ЛИЦЕМ К ЛИЦУ
Епископ ГРИГОРИЈЕ
29.08.2008 16:44

“Не окрени Лица Твога од слуге Твога”, пјевамо у једном великопосном прокимену обраћајући се Господу. Зашто? Зато што само у свјетлости Његовог Лица можемо угледати свјетлост истиниту, бити њоме обасјани и у њој угледати лице другог човјека који је увијек жива икона Живога Бога

 Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.

******* 

Лице човјека је најсавршенији израз његове личности. На лицу - очима, челу, осмијеху, цјелокупном изразу који лице пружа - одражава се сав унутрашњи свијет човјеков и највеће дубине његовог бића. Зато је у православној вјери, која почива на тајни личности и личног односа човјека са Богом и човјека са другим људима, тако важно мјесто иконе - на којој увијек доминира Лице Христово или лица Његових Светитеља. Ступајући пред икону, ми увијек ступамо пред само лице на њој изображеног прволика. Икона је најрјечитија ријеч и свједочанство, и о Богу, и о човјеку, и о њиховом међусобном односу који је испуњен и остварен једино ако је однос лицем к лицу.

Кроз читаву историју Хришћанства Црква је зато тако предано бранила и утврђивала своје поштовање светих икона, и то као израз и пројаву саме суштине своје вјере. Свједочила је истину да у нашем сусрету са иконом Христа и светих ми ступамо у однос са њима, да ту започиње наша комуникација, а тако исто и у односу са нашим ближњима.

Данас живимо у времену непрекидног усавршавања средстава комуникације и великих технолошких напредака. Некадашње живе гласнике и писма, замијенили су мобилни телефони, електронска пошта и телевизија. Но, без обзира на њихову очигледну сврсисходност, не смијемо заборавити да су све ово само средства која имају један и исти циљ, циљ који њима не може и не смије бити замијењен - упућивање човјека на човјека, ступање једних пред друге лицем к лицу. Јер тај и такав живи однос јесте једини прави, лични однос који је основни предуслов и темељ добре и цјеловите комуникације.

Баш зато што преноси слику човјековог лица, од свих савремених средстава комуникације најраспрострањенија је, свакако, телевизија. Но, и телевизија остварује само једну врсту полу-комуникације, јер никаква слика, као ни глас, ни слово, не могу замијенити живо и конкретно присуство другог човјека. Бог је, како стоји у Старом Завјету, створио човјека по слици и прилици Својој, удахнуо му Духа Свога и човјек је постао душа жива. Велика је тајна човјекове боголикости и људско лице је, могли бисмо рећи, најсавршеније богомдано “средство” комуникације. Првоствореном човјеку, Aдаму, међу свим створеним бићима није се могао наћи друг и пријатељ, све док Бог није створио друго људско лице у којем ће се он моћи огледати и спрам кога ће моћи градити сопствени идентитет. 

Зато је лице једини дио нашега тијела који никада није, нити би требало да буде покривен. Довољно је - то добро знамо из свакодневног искуства - само да човјек стави сунчане наочари, па да комуникација лицем к лицу буде нарушена. Лице отворено према другоме, откривено, рјечито је и кад не говоримо, и понекад је само поглед или осмијех довољан да искаже много више од самих ријечи. Нема веће вриједности на овом свијету од сусрета са лицем другог човјека и ништа не причињава срцу такву радост као живо присуство вољеног бића. Као што ништа не растужује тако снажно као окретање од нас лица онога кога волимо.

“Не окрени Лица Твога од слуге Твога”, пјевамо у једном великопосном прокимену обраћајући се Господу. Зашто? Зато што само у свјетлости Његовог Лица можемо угледати свјетлост истиниту, бити њоме обасјани и у њој угледати лице другог човјека који је увијек жива икона Живога Бога. Лице другога пред којим стојимо увијек је потврда и нас самих и нашега постојања. Живи смо и постојимо само у односу на другог. Ову велику истину добро осјећа и свједочи новорођенче, које своје постојање црпи из лица мајке која се над њим са љубављу и њежношћу надноси, иако притом не знајући и немајући у своме искуству и разуму јасну или икакву свијест о томе ко је она заправо.

У Горском вијенцу” велики Његош кроз лик Владике Данила говори ријечи упућене старом игуману Стефану:      

                 “Љепше ствари нема на свијету

                 него лице пуно веселости,

                 особено ка што је код тебе:

                  (...) а лице ти глатко и весело.

                 То је управ благослов Вишњега.”

Лице пуно веселости увијек је огледало душе живе, огледало душе у којој Бог обитава, свједочанство да онај кога такво лице краси стоји и живи пред Лицем Божијим, обасјан оном нетварном свјетлошћу Лица Његовог која нам се тако богато открила у Празнику Преображења. Она нам се даје и открива и у свим другим празницима, по мјери наше готовости да је примимо, да се за њу отворимо и своје лице ка њој окренемо. То је једини сусрет који нас истински оживљава - сусрет са Богом Живим и Истинитим.

У Светој Тајни Крштења, на примјер, тако очигледно се открива и показује колико је важан однос лицем к лицу. Окрећући леђа - на почетку Крштења, а у знак одречења - свом пређашњем животу, који је без Христа сав био тама, лаж и небиће, окрећемо се сада ка Христу Који је Свјетлост, Истина и Живот. Лицем својим, тј. свим бићем својим окрећемо се Њему у знак пристанка и жеље да са Христом уђемо у живи, лични однос. Наше лице, на коме су смјештена скоро сва наша чула, добија печат дара Светога Духа и бива обасјано оном нетварном, Таворском свјетлошћу Христа у чије се Име крштавамо. У овој Светој Тајни човјек ступа пред Лице Божије и то ступање пред Бога бива његово ново, духовно рођење.

Но, по слабости својој ми гријешимо и често каљамо и помрачујемо свјетлост којом је наше лице обасјано на Крштењу. Aли, од тога се и избављамо, и то покајањем које је у вези са сузама, са плачем, који је опет догађај који се збива на лицу. Свети Јован Златоусти у једној својој литургијској молитви каже: “Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човјека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање.” Оно, дакле, чиме се спасавамо је покајање, а покајање подразумијева поновно ступање пред Лице Бога од Кога смо се кроз гријех окренули, отпали, одвојили се, одвојивши се тиме од Извора свјетлости, живота и сопственог постојања. Кроз покајање, кроз своје смирено признање сопственог гријеха и слабости, опет и увијек изнова излазимо из себе и ступамо у однос са Оним Који нас Једини може из таме извести на свјетлост Живота, Који Једини може изнова васпоставити цјеловитост нашег бића и личности која је гријехом разбијена, вратити радост на наше лице и дати нам смјелост да иако земљом ходимо, лицем се неба држимо.

Ријеч човјек, црквенословенски человијек, означава онога ко је загледан челом у вијекове, у вјечност. Бити човјек, дакле, значи лицем својим, тј. свим бићем својим бити загледан и окренут ка вјечности, и живјети у овом вијеку гледајући Христа у лицу свакога човјека који је Његова жива икона.

Лице другога је увијек Христов суд на нама, и као што се наше лице огледа у лицу другога, тако се и лице тог другог огледа на нама. Будемо ли у овом привременом животу живјели руковођени том великом истином, схватићемо дубок смисао ријечи раних хришћанских подвижника: “Видјех брата свога - видјех Бога свога.” Тада ћемо моћи и у будућем вијеку, када Господ поново дође у свој слави Својој, још присније и непосредније да се наслађујемо свјетлошћу Његовог Лица, јер “сад видимо као у огледалу, у загонетки, а  

Нека тако буде. Маран ата.

Колумне Коментар дана