Политичари и увреде

Политичари и увреде
Сања Влаисављевић
17.04.2009 23:00

Тко је увео језик улице у јавни простор: политичари, медији или неке друге јавне личности? Тко народ подстрекава на нетрпељивост: политичари или медији? На кога критичка мисао треба бити устремљена: на политичаре или медије? Има ли неки политичар који је узор неуљудности? Има, има! Треба га стално проказивати и сви ће коначно повјеровати да је лош. Има ли новинара и јавних личности које говоре хушкачким језиком или језиком мржње? Нема, нема! Треба стално говорити да нема и неће га ни бити. Aли ако се случајно појави неки такав говорник, треба знати да то ради у служби истине и за добробит народа.

A политичар? Њега бира народ, људи бирају политичаре према својој вољи и својим опредјељењима. Народ обично не зна кога жели и свака претпоставка да либерална друштва имају и либералне скупине са којима морају рачунати, макар оне представљале и деспотизам на који се мора рачунати, падају у воду.

Народ не схваћа

Aко бирачи бирају лидера који користи језик улице или непримјерен језик, да ли је оправдано да новинар раскринкава тај језик и тај народ пред њима самима? Да ли новинар или јавна личност има право када народу каже да је њихов вођа криминалац и бандит? Да ли је новинар који не припада тој етничкој скупини, па чак нити ентитету, довољно позван да суди о избору грађана?

Чини се да би новинар прије неголи покаже ову бригу за народ у другом ентитету требао цивилизирати јавни простор. Чини се да је снага новинара да аргументима покаже лоше аспекте дјеловања извјесног политичара. Aргументима, а не етикетама. Етикете нису алатка за добар аргумент, оне су алатка када недостаје аргумент и још више када нема поткрепе тврдњи. Медији и јавне личности, нажалост, имају и улогу да образују.

Господа

Ипак остаје нејасно питање, или боље рећи брига, рецимо федералних медија, за политичко стање у РС? Да ли та брига треба да дестабилизира бирачко тијело у РС и то једним неутралним увидом из Федерације и обратно? Како објаснити обичном, мирном човјеку посвећеном својој обитељи и послу којим се бави да рецимо "грађански" медији некога тко је (не)правоснажно осуђен зову господином или пак са друге стране и прије пресуде можда педофилом, зависи о коме је ријеч? И како објаснити да некоме тко још и није на суду већ унапријед приписују да је злочинац и криминалац?

Ето ипак примјера да се може чак и о бјегунцима, осуђеницима и иним говорити уљудно успркос судској, неправоснажној или правоснажној, одлуци! Остаје само питање како онда објаснити ово друго? Које? Па ово да политичар није у судском процесу, легитиман је представник народа, народ не тражи његову смјену, међународни званичници га уважавају као равноправног суговорника, а он је националиста, злочинац или криминалац? A све то управо због бриге за грађане који не виде, не чују, не знају, не смију или можда ипак и виде, и чују, и знају, и смију (па ваљда је гласање тајно) и ипак желе политичаре које имају.

Треба народ и насмијати

Aли има и оних јавних личности или новинара који не желе говорити ружне ријечи, па умјесто озбиљних реторичких анализа или ружних ријечи, народу пласирају, на примјер, сатиру или карикатуре. И читајући тако те новине или слушајући говоре, човјек не зна од странице до странице да ли листа "Ферал", "Економист" или стрипо/порнотеку, или је пак шизофрен јер не може да се снађе? Но, ипак мора да је до читаоца, јер они који нам пласирају информације раде то према свим стандардима уљудности и не би прешли ту границу ни за шта. Знају да непоштивање кодекса, правила или декларација може бити санкционирано чак и када нетко не покрене жалбу, већ напросто захваљујући мониторингу неовисних тијела. Нема више странаца на челу тих неовисних тијела, али мониторинг са циљем заштите достојанства човјека је постулат од којега не одустају ангажирани за јавни ријеч нити данас. Знају они који пишу, говоре или уређују, да када обуку неког политичара у Хитлерову униформу, да не мисле ништа лоше, јер то је смијешно. Није то никаква анализа већ само један поглед на тог политичара, ето тако да се људи насмију. Нема ту језика улице или хушкачког језика, а о језику мржње да не говоримо, какав је то језик мржње ако некога обучете у Хитлерову униформу? Јесте ли рекли да је нациста, злочинац, да на челу тога народа стоји као легитимни представник хисторијско оличење зла? Наравно да нисте, а још је и смијешно. A чак ако нетко злурадо и помисли да можда јесте, нема куда. Сатира је дозвољена и није кажњива. Па када немате аргумената, а порив јачи од вас, а ви онда убаците карикатуру и сатиру (на што год она личила) и то мирне савјести објавите. Није ту наравно ријеч о злоупотреби медијског простора и медијско сијање страховладе међу грађанима, то је напросто слобода медија, и то не било каква већ апсолутна слобода медија. И сада још нетко треба да указује да се у јавном простору употребљава говор мржње, правећи тако необичне непринципијелне коалиције преко којих тобоже жели да помогне успостављању културе дијалога и уљудног језика. A тих непринципијелних коалиција нема међу новинарима. Не може се никако догодити да рецимо новинар каже или пак пише о другом новинару лоше па да послије весели и здружени подржавају једни друге кроз своје медијске просторе. Њих не занимају људи особно, већ проблеми опћенито! То не карактеризира принципијелна залагања која су основно начелно јавне ријечи, па и новинарске.

Мора да ови који се залажу за цивилизирање јавног простора и не знају шта је посриједи, па ето тако указују на недостатке у јавној ријечи и позивају на цензуру које иначе нема у нашим, посебно "грађанским" медијима. Колико је само муке и труда требало да се изборимо за (апсолутну) слободу јавне ријечи откако одоше странци из разних комисија и вијећа. Сада коначно сватко говори оно што пожели и осјећа, не водећи рачуна о тамо неким кодексима. Само су још политичари непристојни и имају хушкачку реторику, а грађани то никако да препознају.

Колумне Коментар дана