Незахвалност дугог трајања

Незахвалност дугог трајања
Мирјана Кусмук
24.08.2013 20:01

Направљено је на хиљаде цркава на овим просторима, али до данас није ниједна у Доњој Градини.

Снимљени су милиони филмова, али ниједан о страдањима и злочинима у Јасеновцу.

Написане су хиљаде монографија, али ниједна студиозна и  комплетна о логору смрти за Србе, Јевреје и Цигане у НДХ.

То су само нека од отворених питања на трибини у бањалучкој Гимназији на којој се говорило о Диани Будисављевић, Аустријанки која је у току Другог свјетског рата из усташких логора спасила око 15.000 српске дјеце са Кордуна и Козаре.  Послије спасавања 3.2000 дјеце је умрло. Око 12.000 њих, захваљујући Диани, наставило је живот.

Кажу то је, ако се претвори у бројеве, 40 генерација ђака бањалучке гимназије.

Кажу то је, ако се претвори у бројеве, десет пута више спашених живота од планетарно познате Шиндлерове листе.

Диана Будисављевић, Аустријанка рођена у Инзбруку, била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Позицију у друштву, углед и живот своје породице ставила је на коцку када је у новоуспостављеној фашистичкој држави одлучила да крене у хуманитарни подвиг спасавања српске дјеце заточене у усташким логорима.

Да би сачувала податке о дјеци коју је избављала из логора и  збрињавала у новим породицама водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким родитељима.

Та картотека у фрагментима данас је код њене унуке у Загребу, а у Архиву Хрватске њени дијелови још увијек нису доступни јавности.

Године 2003. у Хрватској је објављен Дианин "Дневник" о спасавању српске дјеце из Крајине и то у 700 примјерака.

Ми нисмо урадили ни толико.

Трибина у Гимназији одржана је са нагласком на то да нема претензију научног скупа, него покушаја да се коначно нешто промјени: да се објави "Дневник" Диане Будисављевић на српском језику, да Бањалука добије улицу са именом велике хуманитарке или можда споменик. Да се подржи снимање филма. 

Није, наравно, Диана Будисављевић једина хероина која је без калкулације, без жеље за славом и властитом промоцијом, вођена искључиво људскошћу и хуманизмом ставила живот на коцку да би показала да и у злом времену, какво је ратно, постоји равнотежа на другој страни, у добру.

Није ли исто урадила и једна од најзначајнијих модерних сликарки 20. вијека Надежда Петровић, добровољац-болничарка у три рата? 

Нису ли исто урадиле и све оне заборављене хероине из посљедњег рата, о којима би сличне трибине могле бити организоване негдје око 2083. године.

Једна од њих је Анђелка Видаковић, предсједница Кола српских сестра Старе Пазове. Анђа, такође супруга угледног љекара и велики хуманиста, нахранила је, обукла и сачувала хиљаде породица прогнаника и најтежих рањеника. Никада их није питала како се зову.

Причу о њој данас не прича нико. Исто као што нико не  прича причу о Џени Лигтенберг. 

Холанђанка Џени Лигтенберг, фармацеут по струци, у Ратну болницу Коран стигла је на три недјеље и остала до краја рата. У својој земљи оставила је сав комодитет који је уживала и у болници, у којој су заједно радили и у колективном смјештају живјели и љекари и њихови пацијенти, провела више од три године рата.

У болницу Коран је захваљујући Џени, њеним контактима и упорности, стигло много лијекова и конвоја хуманитарне помоћи, када помоћи није било ниоткуда.

Џени је давала све и није тражила ништа. Новац који јој је долазио из Холандије дијелила је онима којима је био потребан. Исто је радила и са платом коју су јој давали.

Када се рат завршио и дошло вријеме да се врати у своју земљу открило се да јој је давно истекао пасош. Само Џени је то знала, али је крила, свјесно ризикујући да никада више не види своју породицу.

О Џени нису писали медији. А шта и да јесу? Медији не стварају хероје. Хероји стварају сами себе. То је њихова лична одлука и ствар властитог избора. 

Захвалност Џени данас његује један човјек, академик Мирко Шошић, њен шеф, начелник Ратне болнице Коран. Др Шошић одржава комуникацију са Џени, брине за њено нарушено здравље и чува њен "Ратни дневник".

Зашто је све то тако, можда је одговор дао још један заборављени пријатељ и хуманиста проф. Арчибалд Рајс у свом "тестаменту" који је оставио српском народу под називом "Чујте Срби: Чувајте се себе".

У том штиву Рајс пише о захвалности као особини која је у Срба ишчезла и "незахвалност" ставља у сам врх њихових мана. И каже:

"Постали сте страшно незахвални. Безмало, рекло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо намештење и да би се обогатили.  Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушнуле ногом, а ви сте их пустили да то раде. Тако их Срби, који су их имали много у току велике олује (Првог свјетског рата оп.а.) данас више немају или готово немају".

Ништа човјек овом Рајсовом ставу не може одузети ни додати. Колико смо знали да цијенимо пријатеље, толико их данас имамо. Али, наравно, проблем није у нама. Проблем је у огледалу. Огледало смо давно разбили.

Колумне Коментар дана