Не кради државу

Не кради државу
Мирјана Кусмук
31.01.2015 08:08

Један мали решо и лимени лончић, двоје похабаних и много пута оправљаних ципела, дрвена столица, мала од разних дијелова направљена лампа, конац за шивање из 80. и неке, стара "сингерица".... све то заоставштина је патријарха Павла изложена у Академији наука и умјетности РС.

Кажу да је дуго на Косову, гдје је био епископ, ишао пјешке или аутобусом, а онда је добио "варбурга". Неколико година касније Срби у Америци купили су му "форда". Али ни да чује: "Велики је за мене тај 'варбург'", говорио је. Њему је свако ауто било "варбург".

Возио се по Београду градским превозом, а клинци су му клицали "Пајо, царе!"

Патријарх Павле био је истински монах, скроман и досљедан моралним начелнима хришћанства. Он хришћанство није проповиједао, он је тако живио. Можда је због тога једини српски патријарх који је за живота предложен за свеца.

 

Мјера родољубља

 

Не кради, каже осма Божија заповијест.

Не свједочи лажно, каже девета.

Не пожели ништа што је туђе, каже десета.

Изводећи из десет Божијих заповијести општа морална начела, хришћанство дефинише главне човјекове врлине, али и смртне гријехе. Између осталих, смртни гријеси су: среброљубље, лакомост и завист.

Више од 2.000 година теолози, филозофи, социолози, књижевници... свјетовни и црквени учитељи и пророци бавили су се разрадом тих универзалних моралних начела, покушавајући да што јасније дефинишу како су и зашто морал и етика основни предуслов сваког напретка, али и одржања сваке људске заједнице, али и сваког појединца.

Поруку осме Божије заповијести у веома оштар став, који је одаслао вођама народа, владика Николај Велимировић објавио је у свом чувеном тексту "Не кради државу". Гледајући како српски политичари уочи Другог свјетског рата "крчме" народна и државна добра за своју личну корист проговорио је љутито и силно:

Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили своје животе за државу - како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и једни и други ударају на својину мртвих.

Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за државу, мучили за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње... Кад крадеш своју државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих, крадеш браћу своју... Замисли да сви пођу за твојим примером; да сви почну крсти државу своју - шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! А Бог праведни који гледа по земљи и тражи људе пацовима ће одузети земљу и дати је људима, странцима...

Не кради уопште; но нарочито не кради државу своју: ни државни новац, ни државну земљу, ни државну шуму, ни државни материјал, ни ма какву државну имовину. Јер ако крадеш навлачиш проклетство на себе, на дом свој, ту нема благослова, а где нема благослова, ту је проклетство...

Крађа од државе далеко је већи преступ него крађа од појединих људи. И још: ко украде од појединца, украде од имућног, од онога који има. Ко пак украде од државе, тај краде од свију који плаћају порез државе, то јест не само од имућних него и од сиромаха, јер порез држави плаћају и сиромаси, слуге и слушкиње, аргати и надничари, праље и послужитељи, печалбари по туђим земљама...

...Престани красти да не паднеш под клетву твораца државе и да не навучеш клетву наследника државе, на децу своју. Престани красти, престани красти, престани красти, и врати држави шта си украо од државе...

Буди држави од користи. Не само не кради државу, него буди јој од користи. Подај, дај, помози јој. Ако си до сада поткрадао своју државу, врати бар двоструко, врати одмах; врати да нико не зна. Знаће Онај који све зна, а народ ће осетити, и сви грађани и промениће непријатељски став према теби. И деца твоја биће здрава и напредна...

Ако примаш какву плату од државе, сматрај да више примаш него што заслужујеш и буди благодаран држави.

Ако позајмљујеш или продајеш нешто држави, не прецењуј и не уцењуј. Него тражи мању добит од државе него што би тражио од појединца.

Ако лиферујеш држави, лиферуј по погодби тачно и часно, и подај нешто више и боље - а никада мање и горе - него што је погодба.

Ако купујеш за државу материјал у иностранству, не примају лични проценат који ти нуде страни фабриканти и трговци. Јер оно што тобож теби на дар дају, стављају на рачун твоје државе. И тако тебе чине лоповом твоје државе...

Учини за државу увек више него што те држава плаћа. Само тим вишком мери се родољубље.

...Она је држава најсигурнија - без обзира на њену величину - где влада највеће поштење. Ти чиниш своју државу несигурном својим непоштењем. Знај, да ако пропадне твоја држава и ти ћеш пропасти у њој... Не прецењуј што дајеш држави; не потцењуј што примаш од државе.

...Због множине поштених Бог даје државу једном народу, а због множине непоштених одузима. Ако ти крадеш своју државу, па држава пропадне, нико неће бити крив него ти.

Лазаре, мајсторе

Ово су само неки дијелови те мале књижице чија јека одзвања и опомиње до данас.

Истина, много сличних порука, текстова, проповједи, романа, пјесама написано је и одаслано кроз историју, а успјех и снага сваке државе мјерио се њеном снагом да створи систем способан да та морална начела реализује.

Управо због тога и текст владике Николаја "Не кради државу", исто колико и Дисова пјесма "Наши дани" звуче свевремено. Реалност свакодневице дала им је ту безвременост, јасно доказујући да су морална начела и принципи нешто чему тежи човјечанство више од 2.000 година тешко остварива, исто онолико колико и идеална држава.

Постоје државе чије су институције спремније и оне чије су институције мање или никако спремне да универзална морална начела спроведу у стварности кроз примјену закона. И што су у томе успјешнији, држава је јача и стабилнија, а сваки појединац у њој слободнији.

Познат је примјер српског министра финансија Лазара Пачуа, који је завршио високе швајцарске школе и вратио се у Србију некако истих година када и Краљ Петар Први Карађорђевић. Звали су га државни Кир Јања, пунио је државну касу, али динара ником није дао. Резао је буџет краљевског двора гдје је стигао, а краљу је помогао да подигне зајам и спреми мираз за удају кћери на двор Романових.

- Новац квари људе, ако нису министри финансија. А и краљеви су људи, то је барем демократија утврдила - говорио је.

Са Лазаром Пачуом у Влади сједио је и његов колега министар Љубомир Стојановић, историчар. У кабинету је имао два стола. Један приватни, а други службени. За службеним је писао државна акта, трошио државну тинту и лампу. За приватним је писао своја дјела, трошио своју тинту и плаћао струју за своју лампу.

Тешко би, кажу историчари, Србија преживјела Први свјетски рат да је за то није спремио Лазар Пачу.

- Српски краљ Петар морао је да напусти Србију, која ће се, по времену његове владавине, можда назвати - Србијом краља Петера, или по времену демократије - Србијом Николе Пашића, али се једино неће назвати - Србијом Лазара Пачуа, како је то највише била - записао је Милован Витезовић.

 Нестварно и утопистички из данашње перспективе звучи та истинита прича о највећем министру финансија и финансијском магу којег је Србија имала у својој историји.

А Лазар Пачу је само радио свој посао на корист државе, и држао се строго и моралних и законских начела.

Јер Лазар Пачу је знао и то да без функционалног система, који ће радити по законима истима за све, нема државе у њеној суштини, јер све друго је форма, све друго је само манифестација државности, кула од карата. Знао је да су држава закони, одлуке, рјешења које строго спроводе државни органи и поштују их све док не буду стављени ван снаге. И од којих нема изузетих, као што то нису били ни краљ Петар, а ни војвода Мишић...

Има једна библијска прича која говори о томе да не може опстати држава у којој је морал двојак, у којој ни закон, ни правила, ни лаж, ни истина, нису за све исти.

Судећи народу Израиљева, јерусалимске старјешине кажњавале су лажне свједоке смртном казном. Истовремено су сами на суд против Исуса Христа извели управо лажне свједоке. И док су међу собом говорили да Исус ради у корист Римљана, Римљанину Понтију Пилату говорили су да је Исус против Римљана. Тим двоструким политичким моралом јерусалимске старјешине су наводно покушавале да спасу свој народ. Али десило су супротно. Уништили су и народ и државу.

Одатле и владика Николај иде даље и кроз лекцију о неморалу упозорава: "Правда држи земљу и градове".

Зато је и вапај патријарха Павла "Будимо људи" завјет који опомиње. Као и на изложби "Сведочим, само..." исписана порука:

"Да могу стићи, васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за страдалу браћу нашу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами оне бахате лакомости који живе на толиким јавним местима, а не само да се згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас". 

Клинци би рекли "Пајо, мајсторе!"

Колумне Коментар дана