Насер, најскупља бошњачка ријеч

   Насер, најскупља бошњачка ријеч
Мирјана Кусмук
03.07.2015 00:14

Виктимизација жртве оно је са чим се овдје живи годинама. Бошњачки политички оци сву своју политику посљедњих 20 и кусур година граде на томе. Из те политичке визуре стварају једини идентитет властитог народа. Са кољена на кољено преноси се монопол на статус жртве на којем се темељи политички, морални, људски, привредни, културни, социјални и сваки други идентитет.

Из позиције примата на статус страдалника, произлази да жртва не може бити злочинац. Управо зато ни сарајевски криминалци Јука, Ћело 1. и 2, Цацо или Насер од Сребренице нису, нити ће икада бити злочинци који су убијали и пљачкали, у рату. Народ и армија која сав свој имиџ, али и национални идентитет темељи прије свега на монополу на жртву не може (очекивано) да дозволи да се докаже да је неко у њено име починио злочине. Па макар тај неко био нарко-дилер, зеленаш, шибицар и изван сваке разумне сумње лице с оне стране закона (и прије рата, и у рату, а и послије рата). О командној одговорности политичког врха тек се не може ни сањати.

Злочин и казна

Како злочини нису једнаки, једнаке нису ни жртве. Неке су апсолутно једнакије. Управо због тога и свако помињање убијених Срба у селима око Сребренице овдје се тумачи, схвата, прихвата, доживљава као негација, деградација, ревитализација убијања Бошњака у Сребреници.

Тако и зато су они побијени српски несрећници постали жртве оних исто тако побијених бошњачких невољника. Бројевима ни једних, ни других нећу да лицитирам из принципа. Јер је, што се мене тиче, "пуцањ у једног човјека пуцањ у цијело човјечанство".

А како жртве нису једнаке, тако нису једнаки ни злочинци. Они који су наредили, организовали и извршили злочин.

Тако и док скоро цијели војни, политички и полицијски врх и РС и Србије одговара за ратне злочине у Сребреници по командној одговорности, господар живота, смрти и хуманитарне помоћи у заштићеној зони Сребреница Насер Орић са злочинима своје војске у српским селима око Сребренице није имао ништа. Ратни командант Сребренице у Хагу није осуђен по командној одговорности, јер "није доказана његова веза са злочинима". А злочини јесу.

На основу хашке пресуде Орићу испада да су ти несрећни људи побили сами себе. Или да су и требали бити побијени?

Како ни жртве, ни злочинци нису једнаки, тако није једнака ни одговорност. Без обзира на то чија је већа, а чија мања. Злочин се вагом не мјери.

Тако се предсједник Србије Борис Тадић поклонио у Поточарима жртвама и извинио за злочине. У име Србије. Недавно се на мезарју у Поточарима поклонио и предсједник РС Милорад Додик. За злочин се извинио ранији предсједник РС Драган Чавић. У име РС. Скупштина Србије усвојила је Декларацију у којој осуђује страшан злочин. Влада РС формирала је прије неколико година комисију која је истраживала дешавања у Сребреници у јулу 1995. године. И шта још треба? Треба ли сваки будући предсједник Србије или РС да се извини. Па и Вили Брант је само једном клекнуо и рекао човјечанству: Извините у име нацистичке Њемачке.

А на другој страни? Џаба су о одговорности за злочине Насерових војника свједочиле десетине честитих бошњачких свједока. Оних који нису могли да живе са тим. Оних који знају да ни праштања, ни помирења, ни суживота неће бити све док правда не буде иста за све, а сваки злочин и сваки злочинац кажњен по закону.

Мртав или луд

У издању "Гласа Српске" 2008. године изашла је из штампе књига Ибрана Мустафића "Планирани хаос" као свједочанство њега, директног учесника дешавања у Сребреници од 1992. до 1995. године.

Сјећам се тренутка када је Ибран Мустафић ушао у моју канцеларију да преговара о преузимању улоге издавача за свој ратни дневник. Био је миран, потпуно рационалан и хладан. Ниједног тренутка није одустајао од свог политичког става, нити је желио да деградира ни борбу, ни жртву свог народа. Рекао ми је да је његова књига његов дуг према властитом народу и да је он бошњачки патриота. Да је за њега Орић издао Бошњаке у Сребреници и много прије него је напустио. Да је за њега Орић криминалац и злочинац који је спроводио страховладу у том граду и богатио се брзином свјетлости.

Проницљиви Ибран на моје питање зашто баш хоће код нас да штампа књигу узвратио је жестоко: "Ја свом народу враћам дуг, а не Србима".

И тако смо се растали. Књига је отишла у штампу.

У њој је Ибран Мустафић описао до детаља своја сазнања о ситуацији у заштићеној зони УН Сребреница, међусобне обрачуне унутар ње, убиства, терор, шверц хуманитарне помоћи и оружја, али и злочине Орићевих војника над Србима.

У одјељку о Залазју описао је тренутак у којем му Орић говори о злочину:

"Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговарао ни речи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао!".

(Управо ово свједочење ишчитао је премијер Србије Александар Вучић на ванредној прес-конференцији, послије чега је добио одговор из Сарајева да цитира психичког болесника).

Мустафић потом описује и даљу дискусију са Орићем, који на његово питање да ли зна да је формиран Хашки суд и да ће свако одговарати за злочине, одговара да га "заболе", јер је одлучио да ужива док може.

Из тога Мустафић извлачи Орићев психолошки профил. Описује га као "аутентичан примјер вођења приватног рата из сопственог хира и личног интереса".

"Владај, убијај, пљачкај, једи и ј,,,! Власт, слава, новац и секс су били и остали његов идеал живљења. Он је уистину био копија филма Серђа Леонеа "Убиј све и врати се сам", која се на крају и обистинила", Ибранов је опис "хероја" Насера.

По старом обрасцу УДБА, непожељни и непослушни свједоци одувијек су или убијани или проглашавани лудим. Ибран је добро прошао. Након што су неуспјела три атентата на њега, проглашен је лудим. Од када је књига угледала свјетлост дана постао је још луђи.

Ибран је добио дијагнозу, јер је био најгласнији. А свједочења свих других "Ибрана" прекрила је тишина. Један од њих је Бехадил Адемовић, који је терор Орића у Сребреници описао овако: "У Сребреници се знало да док Зулфо Турсуновић туче, Насер Орић убија".

Ахмо Техић је свједочио да је "лично чуо да је Орић рекао да има капитал од 11 милиона КМ колико је зарадио на шверцу и пљачки у ратној Сребреници", а Хусо Салиховић свједочио је да је био поведен на стријељање само зато што је знао и говорио како је "Насер од комшије Ибрахима Голуба из Поточара отео 'мерцедес' како би га преко 'жутог моста' испоручио и продао Србима".

Полицајац Фахрудин Алић свједочио је о томе како је Орић из фабрике "11. март" узео 28 килограма злата. Сви они говорили су и о ратним злочинима Орићеве војске.

Сва свједочења оних који су гледали "зулум", терор, пљачку, злочине у заштићеној зони Сребреница до данас су остала мртво слово на папиру. И велика опасност не за починиоце, него за њих саме.

Истовремено Насер Орић и 20 година касније постао је тачка на којој се не дијели само БиХ, него и регион. Највиши бошњачки званичник, члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, након што је Орић стигао у БиХ (гдје сасвим сигурно неће бити осуђен) оптужио је Србију по чијој потјерници је био ухапшен у Швајцарској да "беспотребно шиканира грађане БиХ".

"Грађанин Орић" постао је витални национални интерес и најскупља бошњачка ријеч. А политичар Изетбеговић изједначио је Орићеву судбину са судбином војске мртвих Сребреничана. Отишло је толико далеко да је одаслана уцјена, ако Орић не буде испоручен Сарајеву, нема ни помена 11. јула у Поточарима. Шта је хиљаде мртвих Бошњака наспрам Насера Орића? Мртва уста ионако не говоре.

"Херој Орић" (како су га неки медији у Сарајеву крстили на насловницама) по доласку у Тужилаштву БиХ провео неколико сати вјероватно док се окријепио, попио кафицу и свјежу лимунаду. Потом је пуштен да се брани са слободе. Па неће се ваљда херој бранити из притвора?

Насер Орић постао је национални херој без и једне једине херојске битке. Насер Орић "херој Сребренице" који највећој и најтрагичнијој бици за свој народ, оној у јулу 1995. године, није ни присуствовао. Херој који је са двадесетак својих команданата Сребреницу напустио три мјесеца раније, у априлу 1995. године и отишао у Тузлу.

До данас није познато да ли је "херој Насер", када и гдје предводио макар једну војничку операцију и извојевао макар једну војничку побједу. Једино што је остало је крвав траг његовог ратовања: злочини разуларених ускока (којима је командовао) над српским цивилима у селима око Сребренице.

Зато ако Тужилаштво има и зрно добре намјере прво питање Насеру Орићу морало би да гласи: Зашто сте са вашом командом напустили Сребреницу у априлу 1995. године?

Без тог одговора свака прича о Сребреници, херојима, жртвама, злочинима, злочинцима, неће бити завршена. Тај одговор прије свих Насер Орић дугује свом народу. Можда је у Сарајево и испоручен да га не би дао.

Колумне Коментар дана