Мултикултура, нема шта!

Мултикултура, нема шта!
Сања Влаисављевић
13.04.2013 20:00

Нема ништа спорно када дјеца гледају садржаје неког масакра. Сваки дан на телевизији има барем један такав филм у ударном термину. Ма хајде, што би ту било ишта спорно! Дјеца од малих ногу треба да знају све о свему. А оно када на телевизијским екранима пише "родитељска пажња" или садржај који слиједи није за дјецу испод 12 година, ма то је нека западњачка бесмислица.

Дјеца треба да знају све

Дјеца треба од најранијег дјетињства, како већ рекох, да знају све: ко је на њихове родитеље пуцао током рата, како су изгледали злочини, ко их је чинио, колико брутално, зашто. Ако им то не усађујемо од скоро па првог основношколског дана, неће никада ништа ни знати.

Хтјела сам, искрено сам хтјела да не пишем о овој теми. Пуно Сарајево заштитара људских права, промотора демократије и мултикултуре, па нека пишу. Треба да пишу. О чему ће писати и говорити ако не о невољи која је задесила српску повратничку породицу у сарајевско насеље Грбавица и привођењу новинарке Бранке Кусмук. А можда се ништа од овога није ни десило, него медији из РС изазивају неку вјештачку кризу. Па да се десило, ма реаговао би барем неко. Толико је НВО-а у Сарајеву, толико интелектуалаца који све о свему знају, па ту је и она професионална удруга БХ Новинари. Ма сви би нешто рекли да је требало, али није. Него, неки повратници замислили да им је дијете које је ишло на изложбу о средњовјековном новцу залутало на изложбу о рату. Отишли родитељи да се жале директору школе, а овај, њима безобразницима, послао полицију на врата. А све то дошли снимити префриганци са РТРС-а. Ово претходно је једна од верзија непријатности крој коју пролази породица Бабић. Али хајде да оставимо по страни и родитеље и РТРС.

Полиција пред вратима

Родитељ, у каквом год да је емоционалном стању, отишао до директора школе. Није тамо требао добити ништа друго до топлу људску ријеч. Нема тог родитеља који не заслужује топао пријем када због свог дјетета дође управи школе. Родитељ, и када није у праву, има природан нагон да заштити своје дијете.

Но да ли је директор баш морао послати полицију на врата родитељу чије мало дијете иде у његову школу? Какво је то изазивање нереда или нарушавање јавног реда и мира морао направити родитељ да му полиција закуца на врата? Да ли то директори раде и у свим осталим случајевима? Рецимо када ученици ваде ножеве у школи или када се металним шипкама туку испред школе па дођу родитељи да посредују? Хм, ма наравно да не раде. Да ли је овај родитељ заслужио још један стрес након стреса због којег је сасвим оправдано реаговао управи школе? Зашто директор, али и сви који су виђени у прилогу који је направила редакција емисије Печат на РТРС (4. априла 2013.) нису имали нити ријеч разумијевања за аргументацију забринутог родитеља? Који недостатак осјећаја за другога, за мултикултуру, за страх другога, смо могли видјети код неких ликова који се појављују у емисији!

О чему нам је тај телевизијски прилог рекао више него о проблему једне породице? О истинском ставу према другим конститутивним народима и више него извјесном одсуству мултикултуре у Сарајеву и сарајевском образовном систему. О већ чујем да је ово сасвим генералан став и да не може бити прихваћен овакав какав је изнесен. Али, може нажалост, и те како може, јер не чусмо ни један приговор, ниједан гласан приговор на овај педагошки злочин над дјецом нижих разреда једне сарајевске основне школе. Ко може оправдати у име било којег образовног циља гледање фотографија са масакрираном дјецом? Постоји ли ипак неки документ који обвезује на заштиту дјетета? Шта би са оном Конвенцијом о правима и заштити дјетета? Постоји, али није битна у овом случају?

Скрнављење угледа

А шта на то каже Елма Хашимбеговић, упосленица музеја у којем је дјевојчица породице Бабић доживјела трауму? Да су се овакви приговори могли очекивати и да они упозоравају посјетиоце на узнемирујући садржај, а посебно наставнике који доводе дјецу.

Школски одбор је овим поводом упутио некакво скандалозно саопштење у којем је истакнуто да је акценат изложбе био средњевјековни новац. Стављају нам до знања како "чињенице  и догађаји  из наше новије историје ми не можемо избрисати". Није мањкала ни осуда родитеља који, како веле непристрасни чланови Школског одбора, само желе да скрнаве углед школе. А подичило се ту и мултикултуром, уз потпис извјесног Рамиза, предсједника школског одбора.  Чланови Одбора баш некако осликавају сасвим мултикултурни састав школе: Сакиб, Фахрета, Самира, Фахрудин. А што се наставника тиче, ех па овако пише на њеб страници школе: Азра, Дина, Исмета, Азра, Фатима, Суада, Меада, Ферида, Едина, Амела, Азра, Лејла, Елвира, Мурвета, Весна, Јасминка, Санела, Алма Мирна, Амер, Алмира, Енеса, Месуд, Амра, Гордан, Ведран, Вахрета, Хедија, Есад, Самира, Белма, Месуд, Санела. И баш мото школе одговара сасвим мултиетничком саставу наставника и Школског одбора: "Различитост је богатство". 

Живјела мултикултура! И не знам, заиста не знам ко може довести у питање мултикултурализам ове, али ништа мање и осталих школа у Сарајеву.  Ма све сами мултикултруни састави наставника и директора. Чуди ме што нема  оних двију школа под једним кровом у Сарајеву када је оволико различитости на једном мјесту? Иначе, када слушамо представнике образовног система у Сарајеву, остаје нејасно шта је збунило или узнемирило родитеље када и на интернету има доступних  свакаквих садржаја. Него, баш ми нешто не иде да повежем нецензурисани интернет и уређени образовни систем. Но, ето ипак је представница министарства образовања КС најавила покретање поступка којим би био испитан овај случај.

Омбудсман

Уред омбудсмана у Сарајеву нас није оставио равнодушним својом изјавом о немогућности покретања поступка по службеној дужности (еџ оффицио)! Међутим из канцеларије омбудсмана у Фочи имају сасвим другачије мишљење засновано на Конвенцији о правима дјетета. Наравно за њих је могуће све што није у Сарајеву.

А дјеца и њихов наставак образовања у школи у којој су доживјели непријатност? Какав је осјећај ових родитеља који након што их је Школски одбор осудио треба да шаљу спокојно своју дјецу у школу у којој су наишли на потпуно неразумијевање? И да, још нешто веома важно. Да ли је ико од сарајевских гледалаца, заштитника људских права, а посебно права дјеце, примијетио још једну узнемирујућу констатацију једног од саговорника у "Печатовом" прилогу? Ријеч је о небошњаку са Грбавице који вели да се већ једном жалио директору исте школе што дјеца пјевају илахије и касиде. Питао је, вели, и зашто не пјевају друга дјеца црквене пјесме, а добио одговор да  неће пјевати црквене пјесме, на што је небошњак, становник Грбавице, рекао да ни његова дјеца неће пјевати илахије и касиде. Да ли је могуће да ову изјаву нико није чуо, забиљежио, да га није заинтересовала, ако ништа барем да провјери да ли још један сарајевски Србин лаже и баца сјену на мултикултуру. Да ли су други родитељи били солидарни према овој породици? Не. Да ли су имали разумијевање за страх који је у  породици Бабић? Не, а и зашто би имали када то све није истина. Дјеца су ишла на изложбу средњовјековног новца у БиХ, а не освјежити сјећања на рат. И да, трагајући за подацима о школи о којој је ријеч, видјех згодан назив једне школске приредбе. Посвећена је "реинтеграцији Грбавице". Баш ме занима како је дјеци објашњена или игроказом представљена  реинтеграција овог сарајевског насеља.

На крају треба рећи да се на снимку стана породице Бабић у тренутку када отварају врата полицији види 5-6 униформисаних лица, као да су дошли да хапсе препродавача дроге и његове саучеснике. Читаве три женске особе. Е па шта је требало директору школе каже полицији да би ови одлучили да пошаљу 5-6 специјалаца?! Шта ли угрожени директор овим жели да поручи родитељима који су се жалили? Да ли је икада прије и под којим условима пријавио родитеље који су га узнемиравали на "реинтегрисаној Грбавици"? Да ли родитељи ове школе могу посвједочити још некој оваквој добро наоружаној посјети полиције њиховим домовима или је ово можда једини такав случај?

Умјесто краја: "Државе потписнице ће поштовати права изложена у овој Конвенцији сваком дјетету у својој јурисдикцији без дискриминације било које врсте, без обзира којој раси, боји, сполу, језику, религији, политичком или другом мишљењу, националном, етничком или друштвеном поријеклу, власништву, онеспособљености, рођењу или другом статусу дијете или његови родитељи или законски старатељи припадају.", па тако и да ће развијати поштовање: "према родитељима дјетета, дјететовом културном идентитету, језику и вриједностима..."

 

Колумне Коментар дана