Марш на Дрину

Марш на Дрину
Владимир Кецмановић
26.01.2013 20:01

Председник Генералне скупштине Уједињених нација Вук Јеремић је првог дана Православне нове године био домаћин новогодишњег концерта, на којем се Србија представила наступом хора "Вива вокс".

Наиме, као председавајућа Генералној скупштини, Србија је имала право да изабере дан који ће у УН њој бити посвећен.

И - рекао бих, интелигентно и оправдано - одабран је управо тај дан.

Као што је, такође оправдано, част да презентује Србију припала управо поменутом хору, који представља истинску музичку атракцију.

Поред свог стандардног репертоара, "Вива вокс" је, како контексту и приличи, отпевао низ српских традиционалних песама.

Међу тим песмама нашао се и "Марш на Дрину", који, поред музичких квалитета, има посебну симболичку тежину.

Реч је о маршу који симболизује хероизам и трагику српског учешћа у Првом светском рату, обележеног незапамћеним жртвама које су довеле до - ако се узме у обзир бројност и снага српске војске и бројност и снага српских противника - индолентност и "индолентност" српских савезника и "савезника" да за сада не коментаришемо - једне од најимпресивнијих победа у историји ратовања. И победе којом су Срби - имајући у виду бројност и снагу српске војске и бројност и снагу српских сабораца и "сабораца" - дали несразмеран допринос победи групе земаља која се и данас званично назива "савезницима".

А међу тадашњим српским савезницима и "савезницима" се налазе и Сједињене Америчке Државе, земља на чијој територији је смештен простор на ком је концерт одржан и која рад Уједињених нација у великој мери контролише. Наивни би рекли - све је логично, да логичније бити не може.

Е, али тада - као шамар наивнима - стиже протест бошњачких удружења у Сједињеним Америчким Државама и реакција генералног секретара Уједињених нација Бан Ки Муна који им се "извињава".

Образложење протеста Бошњака, ако апстрахујемо ружне речи и пропагандне флоскуле, и ствар покушамо да прилагодимо правилима здравог расуђивања, отприлике гласи - "Марш на Дрину" су у балканским ратовима деведесетих година прошлог века певали припадници српских снага који су се против бошњачких снага борили. А у тим ратовима су чињени злочини. Дакле - ту песму су певали и људи који су вршили злочине над Бошњацима. Па је "иста" за њих увредљива.

Мотив за "извињење" Бан Ки Муна, који је концерт "Вива вокса" претходно поздравио, је претпостављам, комбинација "политички коректног" страха од незадовољства "политички коректних" Бошњака и мешавине неразумевања и "неразумевања" проблема, које би се најсликовитије дало описати стихом "ја нисам одавле" из истоимене песме бенда "Забрањено пушење".

Но, ако Бошњаци и Бан Ки Мун могу да се праве блесави, хајде да се мало блесави правимо и ми.

Па кажемо:

Добро, можда су неки од људи који су деведесетих у Босни чинили злочине заиста певали "Марш на Дрину". Али је, исто тако, не само могуће него и извесно да су неки други људи који су у исто време на истом простору чинили злочине, певали и бројне друге песме.

И да ли би, онда, посматрано из бошњачке "перспективе", ваљало забранити све српске песме? А посматрано из српске - будући да су деведесетих злочини чињени и над Србима, и да су их значајним делом чинили тадашњи муслимани, а данашњи Бошњаци, којима, такође, није страно да запевају - забранити и све бошњачке - од "У Стамболу на Босфору", преко "Мујо кује коња по мјесецу", па надаље... Реципроцитет у односу са Хрватима и њиховим "мелосом" илити "глазбом" се подразумева...

Наравно да не би требало. И наравно да је то немогуће.

И наравно да ће величанствени "Марш на Дрину" опстати упркос бошњачким удружењима у САД, а и "шире", и упркос конформизму генералних и осталих секретара (седморицу секретара СКОЈ-а препоручљиво је изузети, како због оправдане одсутности, тако и због основане претпоставке да конформизму нису били склони ).

БИЉА МАРЛЕН

Овај случај се, међутим, али очекивано, испоставио као идеалан повод да се огласе српски аутошовинисти, илити себемрсци, који, по правилу, чврсто стоје на линији бизарних шовинистичких удружења припадника народа и "народа" са којима су Срби ратовали.

Будући да немам ни довољно простора ни довољно мотива да се овом "пригодом" бавим свим аутошовинистичким генијалцима, од стручњака опште праксе Горчина Стојановића, па надаље, осврнуо бих се на нове враголије једне од јунакиња колумне из прошлог броја, паланачке филозофкиње Биљане Србљановић, у новије време познатије под псеудонимом Твитер Тета.

Која се, опет, посебно истакла.

Како њен новопечени надимак казује, несуђена градоначелница Београда се и најновијим поводом - а где би друго - огласила на "Твитеру". Залудни српски штампани, а богами и електронски медији су ове, као и претходне бисере њеног духа, стали да бесомучно преносе. А онда су, незадовољни оним што им је пренесено, интернет корисници који, иако не деле њене "политичке ставове", деле Тетину љубав према пијачном дискурсу, почели са пљувачином.

Е, тада се Твитер Тета присетила да не шљака на Цветку, већ је, ипак, "некаква интелектуалка", па је променила и медиј и стил изражавања. Засукала је рукаве и написала бескрајно дугачак и дозлабога досадан текст. Који - ваљда да би потцртала напрасно дистанцирање од простаклука - није објавила на сајту беспризорних "Е-новина", него на сајту - истина "пријатељског", али кудикамо уљуђенијег - аутошовинистичког "Пешчаника".

Ако апстрахујемо ауторкино "згражавање" над дискурсом неистомишљеника, идентичног дискурсу који, пљујући по њеним противницима, користе "симпатични истомишљеници" - због чега јој је прилично ефектно натрљао нос делимични, али кудикамо разумнији "истомишљеник" Теофил Панчић - главни мотив за настанак ове тираде је, како испада, "витешкињино" незадовољство узроковано чињеницом да медији њен твитер хаику нису на прави начин протумачили.

И будући да је, како би указала на "некомпетентност" тумача, понудила исправно "тумачење" сопствених лапидарних умотворина - да се човеку не би поткрала каква "херменаутичка" грешка, најбоље је држати се "званичне верзије".

Елем, Твитер Тета је, према сопственој тврдњи, на "Твитеру" рекла или барем хтела да каже:

"Слично би било када би немачки председавајући одлучио да за новогодишњи концерт отпева Лили Марлен. Лепа песма, злоупотребљена, аха. Aus dem stillen Raume, Aus der Erde Grund, Hebt mich wie im Tra ume Dein verliebter Mund.  Нема ничег лошег у љубавним речима, зар не? Па што то не отпевају за божићни концерт у УН? Било би баш симпа. Може ли ико да замисли новогодишњи пријем у немачкој амбасади на којем свира Лили Марлен? Да не говорим о УН. А оволико драња националиста у одбрану песме, само говори о правим разлозима њеног извођења. Да нам је свеједно, онда би певали "Стонсе". Значи, није нам свеједно. И од толико мање-више лепих српских песама, мора баш бојна. Мало вређа интелигенцију."

Поређење Лили Марлен са "Маршом на Дрину" имплицира поређење Србије деведесетих година прошлог века са нацистичком Немачком, које је до те мере имбецилно да не би завређивало коментар када чињеница да су га "истомишљеници" Србљановићеве безброј пута поновили не би указивала како иза њихове папагајске делатности стоји прљав план. Вођени паролом да безброј пута поновљена лаж постаје истина, они своју мантру упорно жваћу, надајући се, биће, како ће се и њихова глупост и морално пигмејство, који се иза те мантре крију, непрекидним репетовањем претворити у мудрост и врлину. Ово друго - не бива. Али, оно прво - са претварањем лажи у званичну истину - гадна је работа.

И због тога је на њихову милијарду пута поновљену лаж, неопходно милијарду и први пут одговорити:

Неће проћи!

Или, пошто је Биља Марлен "левичарка", да задовољимо форму:

Но Пасаран!

А пошто смо то рашчистили, можемо даље да се играмо анализом Биљанине способности за "логично размишљање".

Чак и када поређење Србије деведесетих са нацистичком Немачком не би представљало, као што представља, геноцид над здравим разумом и моралом - поређење Лили Марлен и "Марша на Дрину" опет не би имало смисла. Јербо је песма Лили Марлен постала чувена у време немачког нацизма, док се "Марш на Дрину" није прославио деведесетих, него "тричавих" осам деценија раније, у време Првог светског рата.

А са деведесетим га не поистовећује нико нормалан.

Не бих да вређам и кажем како чланови бошњачких удружења из САД, Биљана Србљановић и њени "истомишљеници", нису нормални. Али, да су склони "повредама интелигенције" - ту дилеме нема.

 

ЏЕГЕРУ "МИЧЕ", БИЉАНА ТИ КЛИЧЕ

Ипак, поштено је да се призна: Градска мајка у узалудном покушају је у једном у праву: "Није нам свеједно". "Марш на Дрину" је песма до које је стало многим Србима и многим пријатељима Срба.

А да "нам" је "свеједно", можда би "Вива вокс" у Њујорку, уместо "Марша на Дрину", заиста "певао Стонсе".

Само, није конзистентно да такав предлог износи госпођа Србљановић.

Вођени њеном "логиком", Срби, наиме, не би смели да певају "Стонсе", пошто постоји основана сумња да су NATO пилоти, у току бомбардовања Републике Српске и Србије, певушили хитове овог бенда.

Ма шта да не певају - следећи "логику" бошњачких удружења и Биљане Србљановић, српска удружења широм света требало би да на сав глас протестују због сваког јавног извођења песама ове групе.

Колумне Коментар дана