Људе памте по траговима

  Људе памте по траговима
Мирјана Кусмук
04.06.2015 23:59

И шта год да покажу резултати пописа, који ће у БиХ, све су прилике, бити одгођени до крајњег рока, љета 2016, једно је сигурно, Срби изумиру. То јасно показује демографија, али не само она.

Оно што је поразније од те туробне демографске слике, нестаће, а да неће бити трага да су живјели почетком 21. вијека. Посљедњи трагови о њиховом постојању датирају из неколико вијекова раније.

Мали Беч и источни Париз

Подаци доступни свима показују да је не тако давно, прије само 20 година, Срба у Румунији било више од 30.000. Данас их је око 18.000 и сваки дан све мање. Нема довољно ђака за српске школе, а српска гимназија "Доситеј Обрадовић" у Темишвару је пред гашењем. И то је демографија.

Али има и други дио исте приче. Темишвар или "мали Беч" има неколико дивних тргова. Један од најљепших је Трг јединства, којим доминира велика српска Саборна црква. Одмах поред цркве је Палата епископије, једна од најљепших зграда у Темишвару, у којој се налази Музеј и библиотека Матице Српске. Ту је и једини портрет Његоша са бијелом камиловком.

Лијепа плава палата је Основна школа "Милош Црњански" у чијем дворишту се налази биста великог књижевника на којој пише да је ову школу похађао од 1900. до 1904. године.

Нису то једине палате које су прије стотињак-двјеста година саградили Срби у Темишвару. Слична здања су свуда око великог трга. Испред прекрасних палата су ресторани и кафићи чији власници су и данас припадници српске мањине.

Посланик у парламенту Румуније и предсједник Српског савеза у тој земљи Славомир Гвозденовић један је од ријетких ововремених који је наставио традицију и за живота у Темишвару саградио задужбину - Српски дом у насељу Јозефина.

Српска заједница у Румунији дала је и многе знамените личности. Поред Доситеја Обрадовића и Милоша Црњанског, ту су и велики добротвор, први српски доктор права и политичар Сава Текелија, сликари Стеван Алексић и Иван Табаковић, архитекта Милан Табаковић....

Али Сава Текелија своју задужбину ипак није подигао у Темишвару него у Будимпешти. Тамо је 1838. године саградио Текелијанум, чија је мисија била да школује сиромашне, најбоље ђаке и студенте из свих крајева у којима су живјели Срби.

У том граду у Мађарској Срби су оставили неизбрисиве трагове постојања. Поред Текелијанума (чији је један од управника био и Јован Јовановић Змај) је црква Светог Ђорђа. У строгом центру Будимпеште је и зграда Ангелијанума, задужбина патријарха Георгија Бранковића и богатог велепосједника Лазара Дунђерског, у којој је некада била женска школа. Ниједна од тих грађевина није у реституцији враћена СПЦ.

Без обзира на то и данас у центру Будимпеште постоји Српска улица, зграда Српске црквене општине и Гимназија и интернат "Никола Тесла".

Слично је и у Сент Андреји. Од некадашњих седам православних храмова у власништву СПЦ данас су четири. Али на градском тргу и даље стоји Српски еснафски трговачки крст, под заштитом УНЕСЦО-а, али и Музеј СПЦ. Велељепне грађевине остале су као доказ постојања једне велике и јаке заједнице. Некада.

До половине 19. вијека Сент Андреја била је стопроцентно српско мјесто. Данас, по релевантним подацима, у њој живе свега 82 становника православне вјероисповијести од укупно њих 20.000. Слично је у цијелој Мађарској. Од некадашњих близу 100.000 Срба, колико их је било 1918. године, данас је остало око 10.000.

Господа

У Трсту је ситуација нешто другачија у корист демографије. Тамо је број Срба знатно већи него прије стотињак година, али њихова структура, утицај, углед, снага нису ни близу оној коју су имали некада најугледнији и најбогатији Тршћани. Тршћани и данас много више од нас знају о "богатству Куртовића и господству Војновића".

Др Јова Николић био је оснивач и финансијер прве болнице у Трсту и оснивач урологије у Италији. Најбогатији Тршћанин српског поријекла, Требињац Јово Куртовић основао је прву бродску линију између Италије и Америке.

Палате Куртовића, Ивановића, Вучетића, Николића, Гопчевића, Трипковића... и данас су понос Трста. Срби су у том граду изградили 62 палате, а данас су само четири у власништву СЦО Трст.

Јово Куртовић био је и највећи дародавац цркве Светог Спиридона, која и доминира Каналом Гранде и Тргом Понте Росо. Ово је једна од ријетких грађевина, тачније једина, која је реновирана захваљујући надљудском напору тадашњег српског конзула.

На Каналу Гранде је и прекрасна палата Јована Куртовића. Поред ње је још једна српска палата у којој је смјештен познати кафе "Стела полари".

Једна од најљепших палата је она Спиридона Гопчевића, такође на Каналу Гранде. У њој је данас сједиште Градске управе за културу и музеје града Трста, као и Музеј позоришта.

Спиридон Гопчевић био је велики пријатељ Ђузепеа Гарибалдија и предсједник СЦО у Трсту од 1847. до 1854. године, а један од његових насљедника Марино Гопчевић, оснивач је Неуролошког одјељења тршћанске болнице.

Говорити о имовини, српским задужбинама, школама, палатама и црквама у Загребу, Дубровнику, на Косову, у Македонији.... захтијевало би много, много простора.

Све те монументалне грађевине остале су да свједоче о постојању једног вриједног народа који је данас у нестајању из познатих и непознатих разлога. Само у Хрватској из познатих разлога број Срба из пописа 1991. године са 581.663 на попису 2011. свео се на 186.633.

Резултати пописа у БиХ када год да буду објављени показаће колико их је у Сарајеву. По попису из 1991. било их је 157.143.

Иако су "нестали", Јефтановићи, Деспићи, Живковићи, Обреновићи, Спасенићи... само су неке од угледних породица чији су трагови видљиви голим оком. Први и најславнији сарајевски хотел, хотел "Европа", изградио је богати сарајевски трговац Глигорије Јефтановић. Из османског периода памти се до данас Басарин хан, којега је касније на истом мјесту замијенио хотел "Дрина". А породица Басара је касније постала Бесаревић, познати сарајевски апотекари, љекари, али и богаташи.

Најпознатија је стара српска породица Деспић, који су у Сарајеву остали упамћени по дарежљивости и који су граду оставили двије дивне куће, обје претворене у музеје. Једна "Деспића кућа" је музеј живота те сарајевске породице, а друга је Музеј књижевности и позоришне умјетности. Та кућа сматра се и данас једном од најљепших кућа у граду.

Огромна је имовина и која је СПЦ у Сарајеву одузета послије Другог свјетског рата (имовину су им углавном завјештале сарајевске породице). Најпознатији случај је Богословија у којој је смјештен Економски факултет. А ту је и више од 30 зграда и кућа, пет стамбено-пословних комплекса, десетине пословних простора, али и земљишта.

И земљиште на којем су изграђене двије зграде за највише институције БиХ на Маријин двору било је власништво СПЦ, као и дио парцела на којим је саграђен "Холидеј ин", "Зетра", али и некадашњи Трг Свјетлост, који се данас зове Трг Алије Изетбеговића. И још много, много тога....

Трагови

Толико је трагова да их је тешко пратити. Много тога завјештано је цркви и много храмова саграђено. Али и много школа, културних и образовних институција, много задужбина за даровиту дјецу.

А данас? Данас, без обзира на поразну демографију, они који су дошли нису у стању ни да окрече све то што су не тако давни преци оставили.

Неки ће рећи да су се и времена промијенила и да се људи који имају и могу и када пожеле да буду добротвори прибојавају, јер би их разуларена јавност изругала. Има у томе истине, није да нема.

Као што има истине у томе да је у проблему свако онај који и покуша да нешто сагради у име државе. Није ли Драган Ђилас једва преживио (ако је) онај један једини мост који је Београд добио у посљедњих 50 година? Није ли украо, покрао бар још три? Али мост, захваљујући коме је Београд продисао, остао је и много, много је лијеп.

Људи се памте по траговима које остављају. И све једном дође на своје. А лајање то је пишање уз вјетар. Угуши те властити смрад. И у том смраду нестанеш као да те никада није ни било. Смрдљиви траг ишчезне заједно с тобом.

Колумне Коментар дана