Јасеновац (11)

Глас Српске 14.04.2007 00:00

Октобра и новембра 1941. године Логор III у Јасеновцу угрожавао је висок водостај Саве и логораши су гоњени на убитачан посао - подизање насипа. Многи су остајали у блату од изнемоглости или стријељани на мјесту.

Четири сата је ујутро. Почиње буђење логораша уз дреку и простачко добацивање редара с грубим батинама у рукама. Нема воде, нема умивања. То и није потребно. Сужњи су ионако осуђени да умру. Глад, болест, исцрпљивање на убитачном послу на насипу најефикасније је усташко оружје за масовно уништавање људи. Храна у логору је никаква. За "доручак" некакав чорбуљак од умлачене воде и устајалог брашна у влази и то је све. Онда слиједи заповијест - у колону по два, на посао. Мученици се једва крећу с ланцима на ногама уз заглушујући звекет. На блатњавом насипу, који се зове радилиште, усташка стража будно прати сваки покрет, псује и баца камење, што нађе, да упозори и запријети. Малтретирање не престаје: одједном чује се команда - Трком. На клизавом терену неколико стотина логораша, сапетих ногу у ланцима, почиње да скакуће. Да није чемерна и тужна, слика би била смијешна. Неки старији човјек оклизнуо се и пао у рупу. Пискави глас голобрадог војника нагло је зауставио колону, гледајући у младог усташу с машинком у рукама док истреса свој бијес на несрећника у рупи. - Ту си се сакрио, пасија вјеро, да не радиш! Покушао је да нешто каже. Куда да побјегне у ланцима пред наоружаним усташама? Разбјесњели војник ућуткао га је пуцњем и оставио у рупи. Била је то свакодневна слика умирања на сваком насипу у Јасеновцу. Гоњени као стока У октобру и новембру 1941. године високи водостај Саве угрожавао је Логор ИИИ и логораше су гонили на свакодневни рад да подижу брану набујалој ријеци од жељезничке пруге са сјеверне стране логора и дуж једног потока. Подизани су велики и мали насип. За први је коришћен алат и лакше се обављао посао, мада је и с техничким помагалима био убитачан за немоћне људе. На малом насипу све се радило ручно, изнемоглом снагом робијаша. Сваког дана су дуге колоне заточеника долазиле са сјеверне и источне капије Логора ИИИ, "предвођене" десетинама робијаша с ланцима на ногама. "Испомоћ" сапатницима, од близу двије хиљаде Срба и Јевреја, стизала је из Брочица - Логора ИИ - гоњена преко расквашених њива као стока. Било је несносно. Десетине заточеника нису се враћале у логор: убила их је мука, или су стријељани на мјесту. Лешеви су остајали у блату, или бацани у Саву, затрпавани у јаме поред ријеке. Сирена је у подне означавала прекид рада да би се подносили извјештаји шефовима о обављеном послу и радној дисциплини. Они који нису задовољили главног надзорника и његове помоћнике, могли су само да очекују тешке казне, најчешће ликвидацију. Иза тог "реферисања" услиједила је подјела "ручка" од киселог купуса, у коме је само течност имала укус киселости од покојег купусовог листа, уз комадић буђавог и пријесног хљеба. Они који су могли да и то једу, очекивали су још. Од поновљеног "оброка" усташе су правиле циркус, изигравајући добродушност и дозвољавајући да се додатна порција дијели без чекања у реду. Тада би настојала гужва око казана, која би се завршавала батинама, толико безочним и суровим да је то некима био и крај мученичког живота. Вријеме за наставак поподневног рада оглашавала је сирена у четрнаест сати. Колоне су на исти начин одлазиле на посао, у пратњи свирепих стражара, иза чијих поступака су и на "радилишту" остајали трагови злочина. Насипи су претварани у масовне гробнице. Мокри и блатњави новембарски дани 1941. године одавали су велику и грозну сцену под јасеновачким тмурним небом, док је низ живих костура преносио из руке у руку другоме расквашену земљу до насипа, не би ли се зауставило преливање набујале Саве. И управо тада је био шеф радне службе логорске Љубо Милош, зликовац који је на саслушању пред државним органима послије рата изјављивао да није учествовао у масовним ликвидацијама, али да "допушта могућност" да их је било у "наступима". Малобројни преживјели су га добро упамтили. Један од таквих, Егон Бергер, описујући га у својим сјећањима, каже да је увијек био спреман с машинком и камом за појасом. Бергер пише: Страшан призор "Пред вратима Милошеве собе морао сам мало причекати. Најпослије ме зовне унутра. Призор који сам гледао био је страшан. Милош је био обучен у бијели огртач. На једној столици сједио је познати кољач Бонзо, а с друге стране неки непознати заставник. Њима насупрот налазила се њихова жртва. Био је то неки млади Србин, сав блијед од страха. Наједном га Љубо Милош запита: "Зашто ниси радио, кад сам дошао у радиону и видио те да сједиш?" Младић одговори да га је забољело слијепо цријево, па се хтио мало одморити. Милош му тада рече: "Добро, раскопчај хлаче, па ћу те ја прегледати. Управо сам положио докторски испит!" Младић се раскопча. Изгледа да није схватио, или још није добро познавао Милоша. Мене је спопала врућина. Хтио сам изаћи, али врата су била закључана. Милош изјави да је потребна операција. Она двојица, Бонзо и заставник, држали су јадника за ноге и руке. Страховит врисак заори се собом, кад је Милош распарао тијело од горе до доље. У омаглици сам још видио да му је пререзао гркљан". Бестијалност је била одлика свих господара смрти у усташкој држави, у логорима посебно јасеновачког комплекса, испољавала се у најмрачнијем облику. Сви логораши који због болести, глади, исцрпљености, батина или неког другог зла, нису били у стању да раде, били су "вишак", одстрањиван свирепим убијањем. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.