Говор мржње на интернету и шире

Говор мржње на интернету и шире
Сања Влаисављевић
09.07.2010 22:00

О говору мржње на овом мјесту већ је много тога речено, али нажалост чини се никада довољно. Говор мржње, мање или више опипљив, готово да је подједнако велика опасност за грађане ове земље као и отворени позиви на рат.

Истина, изљеви реторичке мржње требају бити толико опипљиви, "да се најежите", да би могли бити сврстани у категорију "говор мржње", поручивала нам је недавно бивша директорица сектора за емитирање у РAК-у. О сијању мржње са интернета готово да се није смјело ни проговорити, а уколико би се нетко одважио да то учини био је или исмијан или проглашен необразованим или још горе: проглашен некаквим конзервативцем који захтијева цензуру тамо гдје јој никако није мјесто. И данас нам на питање "ко и како може одлучити шта је дозвољено, односно шта је пожељно, а шта не пласирати на интернет?", сада више не директорица Одјела за емитирање, него представница OSCE-а за слободу медија поручује: "­нет дозвољава грађанима да критикују своје владе, као и да дистрибуирају вијести и информације без репресалија од стране државе. Пружаоци интернет услуга су сигурно погрешна адреса за одлуку о томе шта се може, а шта не може пласирати на интернет. Постоји већ превише контроле ове нове технологије од стране великих бизниса која их, притом, не прави поротом и судијама свог садржаја на интернету." Дакле, интернет је ничија земља у којој сваки становник може да ради како и што жели. Неки Велики брат то све прати, али не суди, и сваки захтјев за мало већом контролом тих активности је готово немогућ. A неријетко је и непотребан, јер осликава стање слободе говора.

Но ипак је, успркос свој демагогији о технологији без граница у којој је присуство слободе говора и мисли неприкосновено, SIPA (Државна агенција за истраге и заштиту) ових дана покренула активности да идентифицира чланова групе "Нож, жица, Сребреница", дакако због њиховог застрашујућег језика мржње. Прије извјесног времена свједочили смо још једној сличној акцији. Дакле, и ове службе, сходно својим законским овластима, могу покренути "без претходних пријава грађана" активности на праћењу садржаја и проналажењу прекршитеља како кодекса тако и закона".

Можда ћемо се лако сложити да је све веће кориштење нових комуникација "веома позитивно", као и да су "потенцијали директног обраћања грађанима и двосмјерне комуникације, какве нуде разни интернет форуми, па чак и Фацебоок групе, непроцјењиви". Сложит ћемо се такођер да је "евидентно је да се полако почињу користити и код нас". Међутим, наше одушевљење брзином слања и добивања информација, досада незамисливо успјешним повезивањем људи и идеја, нипошто не умањује него управо појачава наша очекивања за ефикасним регулирањем такве размјене, с обзиром на безграничну слободу која укључује и најекстремније облике исказивања језика мржње. Наравно, при томе нипошто не би повјеровали у чаробно рјешење које нам нуди представница OSCE-а: "Свеукупно најбољи технички начин да се зауставе нежељени подаци јесте добровољно кориштење софтњеара за блокирање и етикетирање. То је, уједно и најдемократскија алтернатива." Треба ли над овом изјавом плакати или се смијати? Па осврнимо се само на споменути примјер групе због које је покренута активност SIPA. Изгледа да никакву активност није ни требало покретати, него да су сви они који су били незадовољни електронским садржајем требали инсталирати софтњеаре у своје рачунаре и ријешити проблем. До њих више не би долазили садржаји који изазивају националну, вјерску, расну нетрпељивост и раздор, а и говор мржње би постао невидљив или би остао доступан само најиздржљивијим. Уједно, тиме бисмо показали и властиту демократичност.

Упућена суговорница напомиње да постоји још један начин да се спријече недозвољени или непожељни садржаји на интернету. Увјерава нас да "познавање интернета мора бити првенствени образовни циљ у школама, док за одрасле треба организовати курсеве обуке" (сиц!). Дакле, учењем о информацијским технологијама и услугама које оне пружају спријечит ће се говор мржње и грађани ће научити што јесте а што није пожељно пласирати путем интернета.

Језик мржње се не регулира мање или више успјешним кориштењем рачунара и рачунарских програма него стварањем климе у јавности у којој ће такав језик, одакле год долазио и кому год био упућен, бити најоштрије осуђен. Док год невладин сектор, разна медијска регулацијска тијела, медији и бројни критичари и колумнисти, политички филозофи, дежурни грађански моралисти и друге јавне личности језик мржње препознају само код својих неистомишљеника, до тада ће језик мржње бити и те како присутан у јавном и медијском простору и, што је још горе, бити ће од једних слављен као слобода говора, а од других осуђиван као најгори облик национализма! Но, нажалост док год само SIPA у својим спорадичним акцијама буде водила рачуна о оваквим појавама и док год оне нису проблем за читавог друштва, језик мржње ће полако, али сигурно заузимати мјеста уобичајене комуникације у јавном и медијском простору. A разна неовисна медијска и регулацијска тијела ће се и даље склањати из фраза како они нису цензори или како немају мандат да кажњавају и суспендирају новинаре, одузимају им дозволе и слично. Па ето, да знате, када вам нетко у неком медију каже да сте шизофрени бандит ви њему сасвим слободно одговорите да је он параноидни криминалац. У складу са увријеженим новинарским методама и кодексима који јамче ваше право на одговор.

Колумне Коментар дана