Дволични национализми и понеки табу

Дволични национализми и понеки табу
Сања Влаисављевић
27.07.2013 20:00

У “Ослобођењу” је недавно објављен интервју са Ненадом Кецмановићем. Тај разговор, који је направио изузетни Есад Хећимовић, изазвао је бројне реакције сарајевске јавности.

Брже-боље се огласио дежурни хрватски патриота, који, ево, већ двије деценије, гради имиџ ратног сарајевског хероја, Стјепан Кљујић. А за њим и неки ни по чему познати, барем у посљедње двије деценије, Јусуф Мулић. Кецмановић је у интервјуу изнио своје виђење БиХ, Сарајева, рата... Да не буде нејасноћа, Кецмановић је са високе политичке позиције напустио почетком рата Сарајево. Био мало у Палама, Београду, Бањалуци... Ето сада је ваљда у Бањалуци. Како каже Кљујић: “То је ваљда задња страница, уколико га и одатле не отјерају, па заврши на неком приватном свеучилишту у околици Добоја или Бијељине”. Кључни аспект Кецмановићевог интервјуа се ишчитава већ у наслову: “Без сагласности три конститутивна народа, БиХ представља само топоним”. Након пажљивог читања Кецмановићевих одговора новинару и реакције двојице сарајевских интелектуалаца остала сам затечена количином нетрпељивости која исијава из сваког ретка “критике” упућене Кецмановићу.

Грађанска и национална опција

Нисам сигурна да било ко у овом тренутку, а да је имало озбиљан, може тврдити да БиХ може опстати, а да нема договора сва три народа. Е ту и јесте кључни проблем погледа на ову земљу. Може, може опстати ако грађанска опција надвлада националну. Само када неко тако тврди мора имати на уму и то у сваком тренутку: Устав. А Устав прокламује управо консензус три народа.

А у чему лежи критика Кецмановићевих “националистичких опсервација”? У безрезервној нетрпељивости и примитивном вријеђању у стилу: “неморални човјек, лажов, стари слуган, господски цастор, човјек који је ниско пао, подржавалац југофашизма, подмукао, несој...”

Кљујић већ годинама гради каријеру искључиво на прогону свих који рат не виде његовим и чаршијским очима, не би ли, попут Градимира Гојера, још коју годину дуже трајао, а нигдје другдје него у Котлини и на њеној политичкој сцени.

Кецмановићев највећи гријех је што рат не види истим очима као Кљујић. Па што би га и видио. Нико овдје не види рат истим очима, али разноразни Кљујићи вребају друге погледе и оптужују на најбруталнији начин сваког ко се усуди промишљати реалност на основу својих, а не котлинских увида. И не, није то никакво прекрајање историје. То је само изношење мишљења у једном либералном демократском друштву. Или он можда управо оно што прије свега замјери Кецмановићу, а то су тоталитарност и ускогрудност ставова, сам спроводи у немалом тексту посвећеном Кецмановићу.

Кости на депонији

Није ни Есад Хећимовић поштеђен увреда. Ма како се само дрзник усудио направити разговор са овим српским националистом и мрзитељем БиХ? Како само може јавно бранити тог “експерта за тероризам Галијашевића из Мошевца”. Како се само Хећимовић усудио да Кецмановића не пита ништа о Сребреници, већ унапријед дајући одговор, како Кецмановићу “звјерства, гранатирања, силовања... ништа не значе”. Дакле, као прави соцреалистички партијски новинар Кљујић и пита и одговара те за потребе партије (своје позиције) оптужује.

Хвали се Кљујић и својом улогом у ратном Сарајеву, о не престаје да је спомиње. Хвали се како је све о свему знао. Чак се хвали и како је Алији Изетбеговићу давао савјете. Ево сада Изетбеговића назива и неискреним човјеком, премда му није испод скута излазио у то ратно доба. Па, ето, када је већ био у Сарајеву у то ратно доба, као нека важна патриотска персона, гдје је сада, да проговори о неким костима на сарајевској депонији смећа, а које су, по свој прилици, кости убијених сарајевских Срба. Ако све о свему зна, онда засигурно зна понешто и о томе, па ето прилике да свој патриотизам и поштовање према конститутивним народима, живим и мртвим, покаже. А што не би показао, јер, за разлику од Кецмановића, њему “звјерства, убијања, силовања, гранатирања” значе све.

Мрачне тајне Сарајева

Него, нажалост, ни други критичар, бивши ректор Јусуф Мулић нема битно другачији приступ Кецмановићу. Вријеђа га у сваком ретку, ишчитавајући нам своје виђење Кецмановићеве биографије. Вријеђа и његову интелигенцију. Баш у маниру грађанске уљудности. Када неко не мисли као ти, а ти навали, па га извријеђај, етикетирај и постави на стуб срама. Па гдје су тим интелектуалцима аргументи? Протуаргументи? Гдје су интелектуални, вриједносно неутрални увиди?

Не може се довијека каријера градити на јефтином локалном патриотизму. Има ту, и мора ту бити, и нешто више. Али, нажалост, нема. Други шуте и ова двојица поново шаљу слику Сарајева као једне мале барице у којој опстају само најгласнији опсједнути мржњом.

Замислимо само интелектуалну расправу двојице универзитетских професора у једној уређеној либерално-демократској земљи у маниру: “Никад нећу заборавити шта ми је казао мој пријатељ Угљеша Узелац због великог инзистирања да Ненад Кецмановић уђе по слову закона у Предсједништво”.

- Па мој Стјепане, од Кецмановића нико никада није видио никакве фајде.” Или рецимо: “Кецмановић на Универзитету у Београду није могао добити ни мјесто асистента и да му није било браће Карић, био би хљеба гладан.” Е, све сами интелектуални аргументи против ставова које је Кецмановић изнио у интервјуу који је дао Есаду Хећимовићу.

Демони прошлости

О овоме је и у седмичним новинама “Дани” писао Вук Бачановић. За сарајевске услове, веома храбро. Вели Бачановић да и сам може свједочити шиканирању својих родитеља у ратном Сарајеву. Каже он и да је то “једна од многобројних табу тема о којој ће се у Сарајеву свакако морати озбиљније расправљати, када за то сазрију политички услови, јер то, свакако, још нису.”

Ако се из Сарајева континуирано оптужују они други, којима није мјесто у том граду, а све под претпоставком да су услови већ одавно сазрјели, шта још треба и колико треба чекати да сазрију услови у самом Сарајеву? По чему би то Сарајево требало бити другачије у осјећају одговорности у односу на остале? Ни по чему. Ако је главни град СВИХ грађана БиХ, онда и одговорност према свима њима треба бити неупитна и подједнака. Па и када говоримо о демонима прошлости. Прозивати друге за злочине, а бити врло тих и нечујан када су у питању злочини око нас, није ништа друго него саучествовање у злочину.

Ево како закључује Бачановић: “У коначници, непобитно је да и Сарајево крије многе мрачне тајне и да се у њему испредају многе дволичне националистичке митологије. Па ипак, њих се не може критиковати са позиција националистичке дволичности, позиције Ненада Кецмановића.” Истина је да постоје табуи у Сарајеву и зато треба да о томе проговори интелектуално Сарајево, али оно, нажалост, шути ли шути. А штета је, велика штета, што Бачановић није видио и у сарајевској критици Кецмановића ништа друго него управо националистичку дволичност. Тако карактеристичну за данашње Сарајево.

Колумне Коментар дана