Дјеца су украс свијета

 Дјеца су украс свијета
Мирјана Кусмук
27.08.2015 23:56

"Дабогда отишао с ону страну Сланкамена", била је честа клетва у Лици и Кордуну. Слабо ко је тамо знао да постоји мјесто у Срему које се тако зове, а тек није имао појма што баш тамо треба да иде.

С ону страну Сланкамена нема ничега, мочваре и шикара, а мало доље испод села, низводно, Тиса се улива у Дунав. Значи да оде у ништа, у недођију, у шикару. Али зашто и како је та клетва уопште стигла до Лике и Кордуна?

У великој бици код Сланкамена главнокомандујући аустријске царске војске принц Еуген Савојски (онај што је направио дворац Белведере у Бечу) поразио је 1691. турску војску послије чега је Карловачким миром Турска дефинитивно враћена из Европе на Балкан и окончан Велики турски рат.

У редовима аустријске војске борио се велики број Срба, граничара, Крајишника, пристиглих управо са простора Лике, Кордуна, Високе Крајине…

У част коначне побједе Европе над Турском на узвишењу изнад Сланкамена направљен је и споменик на чијем отварању је 1892. пјевао хор којим је дириговао Стеван Мокрањац. Стихове на њему исписао је Јова Јовановић Змај: "И хвала и слава јунацима врлим, падом уздигнутим смрћу неумрлим".

Демократија

Тако је било некада. А сада? Једном граничари, увијек граничари. Око 320 година касније нешто сјеверније поново је граница свјетова. И зид, жица, војска, сузавац. Хиљаде миграната са Блиског истока, Африке и Авганистана, који преко територије Србије покушавају да се домогну европске демократије и просперитета, стоје на тој граници, на капији Европе. Журе у демократију која се код њих није примила. Мађарски и бугарски кербери чувају врата ЕУ да у њу не уђе сва та азијска и афричка сиротиња. А модификована клетва се промијенила: "Дабогда остао с ову страну Сланкамена".

Иако још није одгонетнуто зашто су хиљаде невољника изабрале баш тај правац Грчка, Македонија, Србија, Мађарска, а не онај Турска, Бугарска, Румунија, па даље према Њемачкој, процјењује се да би у Европу могло да их стигне око 250.000 из земља у којима влада терор, смрт, рат, глад… Ништа страшно! Јер то је још много мање него што их је много мања и много сиромашнија Србија прихватила у посљедњем рату. А према процјенама, Србија је прва земља у Европи и једна од пет земаља у свијету по броју избјеглица - из БиХ је примила 266.000, а из Хрватске 330.000 прогнаних. Колико ће се ових са Блиског истока и Африке настанити у њој и хоће ли знаће се за коју годину.  

Колико ће их наћи дом у земљама ЕУ и то ће се знати за коју годину. За сада их тамо чека зид, истина још мањи од онога којим се од њиховог доласка брани сусједна Саудијска Арабија (дугачак 950 километара).

Јасно је да избјегличка драма тресе Европу из темеља и да она нема одговор на ово што јој се догађа. Десетине хиљада људи бјежи од терора исламиста, који су процијенили да они нису добри муслимани. Европа је у паници, а десница у потпуној хистерији и антимуслиманском трансу. Они што бјеже од смрти, јер нису добри муслимани, у Европи су само муслимани. Парадоксима никад краја.

И док људска драма на путу избављења траје седмицама, сви као нијеми ћуте о њеним узроцима. Да ли је та сеоба народа заиста вриједјела увођења демократије у патријархална, племенска друштва која, очигледно је, нису била спремна за тај експеримент? И ко је процијенио да демократија по мјери Европе и Америке може да се прими у Африци и на Блиском истоку? И зашто сада ћути? 

Као што ћути и о томе да је пакао на Блиском истоку почео оног тренутка када су се Европа и Америка досјетиле да су њихови дојучерашњи "пријатељи", предсједници Сирије и Либије "тирани који угњетавају свој народ" и кренула у ослобођење од тираније.

"Ослобођени" регион претворио се у анархију, крв, глад, смрт, сузе, паљевину, хаос, одсијецање глава.., а умјесто демократске Либије и Сирије мапа свијета је промијењена, добили смо Исламску државу Сирије и Леванта.

Тирани

Башар ел Асад влада Сиријом од 2000. године. Тај љекар по струци школовао се у Лондону. Да ли је тиранин који угњетава свој народ не знам, али знам да изгледа много цивилизованије од оних који хоће да га свргну, бораца Исламске државе.

Његова супруга Асма ел Асад годинама је била миљеница најчитанијих свјетских модних магазина. Само прије неколико година "Ел" јој је додијелио ласкаву титулу најљепше обучене жене политичара испред Мишел Обама и Карле Бруни. Данас је Асма омражена баш као и њен супруг.

Недавно сам читала текст новинара који је својевремено живио у главном граду Сирије Дамаску, који описује догађај када је ирском туристи украден фотоапарат.

"Полиција је провела неколико сати испитујући осумњичене и фотоапарат је враћен власнику којег је полицајац увјеравао како 'у Сирији нема криминала'. Данас они који су довољно храбри или луди да пређу границу из Турске и уђу у Сирију могу наићи на разапете људе, ријеке људе који бјеже да би се спасили или облаке дима који се дижу изнад разорених сиријских градова".

Увођење "демократије" коштало је живота најмање 220.000 људи, колико их је погинуло до краја прошле године у Сирији. БДП Сирије пао је за 120 милијарди долара. Просјечан животни вијек Сиријаца скраћен је за 22 године током рата, са 79 година на 55?!. 

И не само Сиријце, ова демократија коштала је цивилизацију. Ко ће човјечанству да надокнади ненадокнадиво, након што су екстремисти Исламске државе уништили храм у древном сиријском граду Палмири? Пустињски бисер, који је 2000 година одолијевао ратовима и катаклизмама, нестао је само у једном дану.

Шта су све разуларена племена дојахала на таласу "демократије" уништила у Либији тешко је побројати. Оно што се зна јесте да је та земља, када је на власт дошао свргнути "тиранин" Гадафи, била једна од најсиромашнијих на свијету. Прије доласка "демократије" и ослобађања од тиранина доспјела је међу државе са највишим стандардом у Африци.

У неколико наврата писало се о томе како је Либија живјела под Гадафијем. Када је дошао на власт 25 одсто становништва било је писмено, данас 25 одсто има факултетску диплому, а 83 одсто чита и пише.

Гадафи је Либијцима који су жељели да се баве земљорадњом, давао кућу и земљу, опрему, сјеме и говеда. Сваки млади брачни пар добијао је од државе по 50.000 америчких долара, а за свако рођено дијете по 5.000.

Држава је давала Либијцима 50 одсто новца да купе кола. Хљеб и бензин су били практично бесплатни. Дио новца зарађен продајом нафте сливао се на рачуне свих грађана Либије.

Све то урадио је "тиранин" Гадафи и оставио Либију без цента спољног дуга са девизним резервама од 150 милијарди долара које су сада блокиране по свијету. А Либија блокирана у крви и злочину.

Не знам коме би сметало да живи у тој и таквој тиранији, али знам да мени не би. Чини се да је Гадафи у пракси успио да оствари сан Томаса Мора и направи "Утопију". Као и свака утопија, није могла бити дугог вијека. Постала је кланица из које бјеже хиљаде несрећника. Преко Балкана до Европе. На том путу чека их вода скупа као злато, чекају их преваранти и сјецикесе. Па зидови, сузавци и димне бомбе. И ко зна шта још.

Мигранти

Највећи број људи што данима пјешаче до обећане слободе су несрећници који за себе и своје породице траже још који дан мирног живота. Да ли међу њима има терориста, можда тек понеки, јер што рекао Миша Васић "терористи путују авионима у бизнис класи".

У колони је и велики број дјеце која од рата и глади бјеже потпуно сама. Родитељи су им или убијени или су их изгубили пробијајући се до "мирне луке". Много је у тој колони тужних и претужних судбина. Бар ми то знамо, гледали смо исте такве колоне, а и сами у њима ишли.

На питање зашто је напустио своју државу један човјек каже: "Због рата. Исламска држава нам пријети да ће све убити. Они који под притиском ступе на њихову страну, морали би побити своје ближње, зато смо радије избјеглице. Сваки дан видимо на путу своје мртве пријатеље с пререзаним вратовима, без главе. Зато крећемо на пут".

Група избјеглица која се у пренатрпаном чамцу утапала на путу из Турске на Лезбос каже да су тада видјели смрт, али да их није било ни приближно страх како их је иначе страх у њиховој земљи.

Демократија на Блиском истоку и у Африци дала је конкретне резултате. Исламска држава преузела је све полуге власти и безвлашћа. Хришћанство у том дијелу свијета не постоји, уништено је до темеља исто као и древна Палмира. Људска права су мисаона именица. А слобода говора? А права дјетета? Ко о томе уопште говори? Као што не говори о правима дјеце у колони избављења.

Има једна пјесма Петера Хандкеа баш о томе из филма "Небо над Берлином" која каже:

"Кад је дете било дете/ постављало је ова питања: Зашто сам ја баш ја а не ти? /Зашто сам овде а не тамо? /Кад је почело време/и где се простор завршава? /Да није можда живот под Сунцем/само један сан? /Није ли оно што видим, чујем и осећам/само одраз неког Света пре овог?/Постоји ли заправо зло, и људи/који су стварно зли?/…Кад је дете било дете, /у туђем се кревету једном пробудило, /и потом никад престало. /Много људи му се тада чинило добрим, /а сада само пар, ако је среће".

Важно је, јако важно да сретну бар једног доброг. Важно је за све нас.

Колумне Коментар дана