Црква и породица

Црква и породица
Епископ ГРИГОРИЈЕ
17.10.2008 17:00

Бог нам је ос­та­вио Цркву да бу­де на­ша но­ва, вје­чна по­ро­ди­ца, у ко­јој као дје­ца бес­мртнос­ти кроз Њега пос­та­је­мо је­дни дру­ги­ма вје­чна са­бра­ћа, и из ко­је узи­ма­мо ква­сац све­тос­ти и бес­мртнос­ти – да њиме за­ква­си­мо и сво­је ма­ле, зе­маљске по­ро­ди­це

Ка­да го­во­ри­мо о дје­тињству, ва­спи­тању и обра­зо­вању, очин­ству и мај­чин­ству, кре­ће­мо се у окви­ри­ма ве­ли­ке и не­ис­црпне те­ме по­ро­ди­це – за­је­дни­це ко­ја је за­сно­ва­на на овим одно­си­ма и ко­ја на њима тра­је. Све­ти Оци су о чо­вје­ку го­во­ри­ли као о ико­ни Бо­жи­јој, а о по­ро­ди­ци као о ико­ни Цркве, но ве­ома је ва­жно на пра­ви на­чин ра­зу­мје­ти у че­му се ова ико­ни­чност огле­да.

Бог Ко­ји је Све­та Тро­ји­ца јес­те Би­ће за­је­дни­це, и за­то је и чо­вјек ко­ји је по Њего­вом Ли­ку ство­рен при­зван да у за­је­дни­ци и кроз за­је­дни­цу гра­ди свој иден­ти­тет, а Црква, као видљива по­ја­ва не­видљивог је­дин­ства свих нас са Бо­гом, упра­во је за­је­дни­ца пар еџцел­лен­це. Црква, као све­ти ква­сац ко­ји осве­ћу­је и ври­је­ме и прос­тор на­шег зе­мног жи­во­та, и он­да ка­да смо то­га свје­сни и он­да ка­да ни­смо, ду­бо­ко и не­по­ре­ци­во ути­че на све аспе­кте на­шег по­ро­ди­чног жи­во­та. Из тог ра­зло­га, по­ро­ди­цу и на­зи­ва­мо "Црквом у ма­лом", тј. ико­ном Цркве. 

Људи се ра­ђа­ју, одрас­та­ју, фор­ми­ра­ју као ли­чнос­ти и као би­ћа за­је­дни­це уну­тар те спе­ци­фи­чне за­је­дни­це, по­ро­ди­це. У њој жи­ви­мо, му­чи­мо се и тру­ди­мо, во­ли­мо се и сва­ђа­мо, ра­зу­ми­је­мо и не ра­зу­ми­је­мо. Не­ка­да смо до­бри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо му­дри, не­ка­да ни­смо. Не­ка­да смо сре­ћни, не­ка­да ту­жни. Не­ка­да пу­ни на­де, не­ка­да у стра­шном бе­зна­ђу. Не­ка­да има­мо имања и бла­га, не­ка­да пре­живљава­мо на иви­ци егзис­тен­ци­је. Не­ка­да све из­гле­да мра­чно и та­мно, а не­ка­да све би­ва оба­сја­но оном свје­тлош­ћу ко­ја све чи­ни но­вим.

Угла­вном, не­ма те по­ро­ди­це ко­ја на пу­ту сво­га ос­тва­рења не про­ла­зи кроз ра­зне кри­зе и ло­мо­ве, као и кроз ра­зне пре­по­ро­де и вас­крсну­ћа. Ово је та­ко за­то што по­ро­ди­цу чи­не људи – а људи су гре­шни и сла­би, али су и они ко­ји се ка­ју и обнављају, ко­ји у сво­ме окру­жењу ос­тављају не­из­бри­си­ви ли­чно­сни траг и пе­чат. У свом нај­дубљем ис­кус­тву ми чес­то но­си­мо ри­је­чи ве­ли­ког Њего­ша: "Ни­ко ми­ран а ни­ко спо­ко­јан, ни­ко сре­ћан а ни­ко до­вољан..." Јер сна­ла­зе нас не­воље – због про­шлос­ти ко­ју не мо­же­мо да изми­је­ни­мо и окол­нос­ти на ко­је по­не­кад не мо­же­мо да ути­че­мо, због гри­је­хо­ва на­ших и па­до­ва на­ших, због не­мо­ћи на­ше и смртнос­ти на­ше, због стра­ха од смрти и због мно­гих дру­гих стра­хо­ва. И он­да тра­жи­мо избављење је­дни у дру­ги­ма, вје­ша­мо се свом те­жи­ном на не­ја­ка пле­ћа ближњих, и бу­ду­ћи да га у пу­но­ћи је­дни дру­ги­ма не мо­же­мо да­ти – љути­мо се је­дни на дру­ге, за­мје­ра­мо и сви нам би­ва­ју кри­ви. Не­ри­јет­ко се по­на­ша­мо као они ко­ји у мра­чној со­би уда­ра­ју је­дни о дру­ге и са­пли­ћу се о без­број­не пре­пре­ке тра­же­ћи пре­ки­дач, умјес­то да са­мо отво­ри­мо про­зор и пус­ти­мо да свје­тлост уђе споља и ра­за­гна та­му.

У чо­вје­ка, у то сво­је љубљено би­ће, Бог је при­ли­ком ства­рања ути­снуо не­из­бри­си­ви пе­чат Сво­је љепо­те. Не сми­је­мо за­бо­ра­ви­ти да ни ду­хо­вна љепо­та, ни свје­тлост на­шег ли­ца ни­су не­што на­ше, већ одбљесак оне Свје­тлос­ти ко­ја до­ла­зи са Изво­ра свје­тлос­ти и ко­ја је уви­јек дар. За­то су нам та­ко и то­ли­ко по­тре­бни Бог и Црква, као мјес­то на­шег нај­при­сни­јег сје­дињења са Њим. Без Бо­га, као Оног "у чи­јој Свје­тлос­ти ви­ди­мо свје­тлост", сва­ка на­ша врли­на ос­та­је бе­сми­сле­но и бе­жи­во­тно сје­ме, по­си­ја­но у ја­ло­ву земљу без из­гле­да да ика­да до­не­се свој плод.

A Бог је до­шао у овај сви­јет, ра­зва­лио је око­ве смрти ки­да­ју­ћи нер­ве њене, по­би­је­дио је за нас смрт, гри­јех и ђа­во­ла и ос­та­вио нам ни­шта дру­го, и ни­шта мање не­го Са­мо­га Се­бе. Ос­та­вио нам је Цркву Сво­ју Све­ту и Са­бор­ну, Не­вјес­ту Сво­ју чис­ту и не­по­ро­чну, да у њој и кроз њу би­ва­мо уси­новљени Оцу не­бес­ко­ме, да се у њој и кроз њу сје­ди­ни­мо са Њим Са­мим и пос­та­не­мо удо­ви Ти­је­ла Њего­вог. Ос­та­вио нам је њу да бу­де на­ша но­ва, вје­чна по­ро­ди­ца, у ко­јој као дје­ца бес­мртнос­ти кроз Њега пос­та­је­мо је­дни дру­ги­ма вје­чна са­бра­ћа, и из ко­је узи­ма­мо ква­сац све­тос­ти и бес­мртнос­ти – да њиме за­ква­си­мо и сво­је ма­ле, зе­маљске по­ро­ди­це. Њего­ва Крв и Њего­во Ти­је­ло са ко­ји­ма у Цркви пос­та­је­мо је­дно, спаљују трње свих са­грје­шења на­ших и све би­ва дру­го и дру­га­чи­је. Ду­бо­ко у на­ма, гдје се то сје­дињење и су­срет зби­ва­ју, ни­че та­да оно што је цви­јет чо­вје­ко­ве ду­ше, оно што је пе­чат Бо­жи­ји у на­ма и по че­му смо Му на­лик; би­ва­мо прео­бра­же­ни и сво­јим при­сус­твом прео­бра­жа­ва­мо и све и свја око се­бе. Па и он­да ка­да се тај цви­јет у на­ма успа­ва, ка­да уса­хне сред вре­ли­не и же­ге ко­ја кат­кад за­вла­да у на­шем жи­во­ту ису­ше­ном страс­ти­ма, тај цви­јет ни­ка­ко дру­га­чи­је не мо­же би­ти про­бу­ђен не­го вје­чно свје­жим и свео­бнављају­ћим до­ди­ром Бо­жи­јим. 

И као што се по­ро­ди­ца са­би­ра и жи­ви у кон­кре­тној ку­ћи, до­му сво­ме, та­ко храм Бо­жи­ји, као са­бор­но мјес­то свих нас си­но­ва и кће­ри Бо­га Жи­во­га, пос­та­је наш вје­чни дом. До­дир­ну­ти у њему до­ди­ром Бо­жи­је љуба­ви ко­ја бу­ди онај успа­ва­ни цви­јет у на­ма, и са­ми пос­та­је­мо ма­ли ра­са­дни­ци те љуба­ви у сво­јим до­мо­ви­ма. У Цркви учи­мо да је­дни дру­ге уви­јек и у све­му по­сма­тра­мо као сво­ју вје­чну са­бра­ћу, и усва­ја­ју­ћи та­кав на­чин са­жи­во­та као је­ди­ни пра­ви и по­тпу­ни, прео­бра­жа­ва­мо њиме и сво­је би­оло­шке одно­се. Та­да и та­ко по­ро­ди­ца за­ис­та пос­та­је Црква у ма­лом, а у хра­му Бо­жи­јем на видљив на­чин про­јављује­мо да смо у ве­ли­кој ду­хо­вној по­ро­ди­ци Цркве. То је ку­ћа бла­го­сло­ва, ку­ћа ми­ра, ку­ћа љуба­ви, ку­ћа до­бро­те и бла­гос­ти Бо­жи­је у ко­ју до­ла­зи­мо да из ње у сво­је до­мо­ве по­не­се­мо ту љубав, бла­гост и до­бро­ту.      

По­ро­ди­ца и Црква има­ју сли­чну стру­кту­ру, а сли­чност је у то­ме што обје има­ју оца и мај­ку, не­вјес­ту и же­ни­ка без ко­јих не­ма бра­ка, и пло­до­ви чи­је љуба­ви су дје­ца ко­ју до­во­де на сви­јет. По­ро­ди­ца је при­је све­га за­је­дни­ца у ко­јој се зна ко је ко, и ко има ка­кву уло­гу. Отац је ту као узрок и извор по­ро­ди­це, као узрок и извор њеног је­дин­ства, мај­ка је та ко­ја је кон­сти­ту­ише, са­би­ра и ми­ри, а дје­ца су по­том­ци и уче­ни­ци ко­ји оца и мај­ку слу­ша­ју и жи­ве са њима у је­дно­ми­сли­ју, тво­ре­ћи вољу њихо­ву. Ова сли­чност одно­са изме­ђу Цркве и зе­маљске по­ро­ди­це и да­је смје­лост Aпос­то­лу Па­влу ко­ји – го­во­ре­ћи о одно­си­ма изме­ћу му­жа и же­не и са­вје­ту­ју­ћи му­же­ве да во­ле сво­је же­не бри­ну­ћи о њима као Хрис­тос о Цркви, а же­не да им бу­ду по­слу­шне у све­му – ка­же: "Тај­на је ово ве­ли­ка; а го­во­рим о Хрис­ту и Цркви."

У по­ро­ди­ци, као и у Цркви, људи жи­ве у је­дном до­му, у је­дном мјес­ту, хра­не се ис­том хра­ном, во­ле је­дни дру­ге љубављу ко­ју сво­јим ди­на­ми­чним одно­си­ма уна­прје­ђу­ју. A ови ди­на­ми­чни одно­си зна­че да се мо­ра про­ћи и кроз кри­зе, јер гдје је за­је­дни­ца – ту је и кри­за. Кри­за зна­чи – суд (од грчке ри­је­чи κρισις) и кри­зе су у на­шем жи­во­ту, ка­ко ли­чном та­ко и за­је­дни­чком, уви­јек по­зив на преи­спи­ти­вање, про­вје­ру, суд и по­но­вно ра­су­ђи­вање, при­је све­га о на­шој љуба­ви без ко­је не­ма и не мо­же би­ти за­је­дни­це, као што ни без за­је­дни­це не мо­же би­ти љуба­ви. То што Бог пос­то­ји вје­чно још је је­дан до­каз да је Он Љубав – јер вје­чност без љуба­ви је па­као.

У ово­ме је тај­на на­ше бо­го­ли­кос­ти: ство­ре­ни смо по Ли­ку Бо­жи­јем, а Он је вје­чна за­је­дни­ца три­ју Ли­ца у љуба­ви, и не мо­же­мо пос­то­ја­ти ни­ка­ко дру­га­чи­је не­го у за­је­дни­ци љуба­ви са дру­ги­ма. У ово­ме ле­жи и тај­на Цркве, јер Црква је Са­ми Хрис­тос Ко­ји иако пос­тав­ши Чо­вјек, за­уви­јек јес­те и Је­дан од Св. Тро­ји­це. По­ро­ди­ца, ко­ја је "Црква у ма­лом", та­ко­ђе по­чи­ва на одно­су љуба­ви изме­ђу сво­јих чла­но­ва: од­сус­тво љуба­ви ра­за­ра са­мо њено јез­гро. Да­кле, љубав је оно што нам да­је иден­ти­тет: од­сус­тво љуба­ви је га­шење жи­во­та, па пре­ма то­ме и га­шење за­је­дни­це. Бог нас је ство­рио из бес­крај­не љуба­ви и сје­ме те љуба­ви по­ло­жио је у нас. Он хо­ће да ви­ди и пре­по­зна то у на­ма, упра­во кроз љубав ко­јом ће­мо ми вољети је­дни дру­ге. 

Бу­де­мо ли њего­ва­ли ова­кву љубав, наш ће за­је­дни­чки жи­вот пос­та­ти пје­сма и ра­дост, а на­ша по­ро­ди­ца је­дан то­пли и сви­је­тли ку­так у ко­ме ће­мо ли­је­чи­ти ра­не је­дни дру­ги­ма љубављу и до­бро­том. Љубав, ко­ја бла­жи ду­шу и по­ди­же чо­вје­ка, учи­ни­ће да нам жи­вот, и по­ред свих патњи и стра­дања, ипак бу­де ли­јеп.

Колумне Коментар дана