Баба Мара и Зембиљ Сава

 Баба Мара и Зембиљ Сава
Мирјана Кусмук
17.07.2017 06:00

Неке необичне ријечи пролазиле су кроз моје дјетињство. Амбрела, свитер, зембиљ, рецимо. "Донијела сам с пијаце пун зембиљ", говорила је моја бака, коју је тата одувијек звао "мајка". Зембиљ у преводу значи "плетена торбица за ношење намирница, цегер". Свашта човјек може да носи у зембиљу, и јаре и паре, и лук и купус, па сир и салату.... свашта, али сигурно никада нисте чули да у зембиљ може да стане историја медија, сјећања на њене прапочетке, али и понека добра вијест.

Ових дана дошла ми је под руку књига давних фељтона (тако су их тада звали) са посветом старог сарајевског познаника. Фељтоне је писао један од најпознатијих сарајевских новинара свога времена - сатиричар Сава Скарић звани Зембиљ ефендија. Тај новинар Сава упокојио се давне 1909, а једна улица у Сарајеву до овога рата носила је његово име. Друговао је са Петром Кочићем, а његову сатиру многи су поредили са највећим српским сатиричарима тога доба - Нушићем и Сремцем. Са три прста десне руке, колико му је тешка болест оставила у функцији, прикован за гвоздени кревет, нико као Сава Скарић није знао да опише тадашњу сарајевску чаршију, њене скитнице, уљупе, удовице, фаце... преносећи на папир аутентични језик којим се говорило по сарајевским ћепецима. Писао је оно што је народ мислио језиком Сарајева за који, кажу, нигдје није боље сачуван него у његовим новинским "Зембиљима".

Сава Скарић био је из једне од најстаријих сарајевских породица на чијем тавану се тада литографисао лист "Српска свијест", који је почео да излази 1896. године. Своје текстове - фељтоне објављивао је у једном другом листу "Српска ријеч" под називом "Зембиљи", одакле је и добио надимак Зембиљ ефендија.

Сарајевска чаршија била је луда за Савиним "зембиљима". Свједоци су оставили писане трагове о томе да су Скарића - Зембиља читали сви - и образовани и писмени и полуписмени, а због њега су многи чак научили да читају.

Зембиљ је толико подигао тираж "Српској ријечи" да је и у најтеже доба аустријске цензуре тај лист могао да се одржи од властите продаје, што је данас немогућа мисија штампаних медија.

У једном од својих "Зембиља" из 1909. године Сава ефендија - Зембиљ пише и о новинарству: "Их, па какве су ми то досадашње новине, када у Сарајеву прије "Српске ријечи" није ни било народних новина? - питате ви читаоци. Оно додуше док није "Српска ријеч" покренута, нисмо имали листа што излази сваки дан, ама јесмо имали новина, које би се појавиле вако по два-три пут у мјесецу. Било их је више, а ја ћу вам навести неке као нпр: "Баба Мара Зубовица". Лист за женску политику, кодошење и миндерске вијести. Па онда "Баба Мара Бојанина". Орган "сарајевских миндера". Или енглески: "The Mara Bojanica Chronicle". Ово заправо нису били никакви листови, него су то биле жене "трговке" зване, које су ишле по кућама са бошчом под пазухом и продавале ћереће, пирлитане и везене мараме. Уз свој трговачки посао, оне су се бавиле и репортерством тј. долазиле су кући са врећом миндерских новости и вијести, а излазиле су из кућа, са којом оригиналном вијести богатије. Тако су оне савјесно вршиле своју журналистичку службу, и биле су као неки Рајтеров бито или Хавасова агенција. Од њих си могао разабрат: Је ли се ко разболио, је ли се ко с ким заашиковао, хоће ли бити каквих свадба и шта ће која донијети у ћеизу, шта се у кога родило.... А бабе Маре се опет не могу ни сјетити, колико су издерале нових антерија што су их добиле, као награду за свој публицистички труд и кодошење... Док је наша журналистика стајала на "Corriere dela Mara Zubovicа", дотле се је богме и женило и удавало, а није ко сад".

Ово је само један од "Зембиља", који на Савин духовит начин казује о зачецима новинарске професије на овим просторима. Али и образложење за све оно што живимо данас. За оне који знају да је претеча журналистичког заната "Баба Мара Зубовица" лако је објаснити и све ово што се дешава 200 година послије. Баба Мара и орган сарајевских миндера су у ствари претеча жуте штампе!

И као што је "Баба Мара Зубовица" са више жара преносила вијести о онима које није баш вољела, а углавном давала штуре или никакве информације о онима које је "готивила" или о онима који су били добри купци њених марама, ови уређивачки принципи остали су на снази до данас. Али не само да су Баба Марине мараме претеча утицаја маркетинга на извјештавање медија, него је и однос према информисању јавности остао исти. Зато се и данас прећуткују афере када их има за обиман полицијски досије, а и измишљају и надувавају и када их нема. Све је ствар личног односа, љубоморе и освете извјестиоца или пада продаје марама.

Често то нема везе са политиком или диригованом цензуром, јер у великом броју случајева правила не диктира "партија и братија" (она диктира кадровску политику од амебе до сателита) него лични интерес, новинара или наручиоца. Захваљујући "Баба Мари Зубовици" на снази је остало и још једно од основних правила миндерлук информисања по којем право на јавну ријеч нема онај ко не пије кафу на миндеру или не купи барем једну мараму.

Због тога има година и година укинут је и си-ви из новинарства, као и из друштва чије је новинарство саставни дио. Па кога брига шта је било раније, када се народ ионако не сјећа шта је било јуче?

И ко онда да се сјети Саве Скарића Зембиља, по којем се до рата ионако звала само једна узана сарајевска улица? Кога брига и ко уопште зна да су на овим просторима прве дневне новине излазиле у Сарајеву и да су се звале "Српска ријеч"?

За утјеху је то што и дјело и писан траг увијек негдје претекну, ма колико их затрпавали - што смећем, што заборавом. Тако су до данас у ријетким штампаним примјерцима опстали и Савини "зембиљи", на којима је прије неколико година у Сарајеву докторирао и један мој талентовани колега "скаут", отимајући Зембиљ ефендију од неправде и заборава.

Сава Скарић био је биљежничар живота сарајевске чаршије који је вјерно и истинито осликавао на новинском папиру. И оштрим оком и још оштријим пером запажао њене девијације, исмијавао их и доводио до апсурда. Писао је оно чему је био свједок, оно што би писао обичан свијет да је могао и знао, и управо због тога био толико вољен. Кажу да када је скроз оболио и био у болници ниси могао у њу ући колико му је народ доносио крофни, пита, сира... свакојаке хране. И тада, до посљедњег дана свог живота, на болничком кревету записивао је и објављивао вијести које су му посјетиоци доносили из чаршије.

Пажљиво је слушао људе, јер још једну веома важну врлину је Сава Скарић имао: није био свезналица. Недавно, у потрази за тим свеприсутним феноменом данашњице, упитала сам владику Атанасија: "Какви су то људи који све знају?". Брзо је одсјекао: "Празни". Сава Зембиљ није био празан (зембиљ), па је радио само оно што је најбоље знао. У томе је суштина. Све остало је надградња. Или пропаст.

Колумне Коментар дана