Анахронија анархије

Анахронија анархије
Веселин Гатало
22.02.2014 20:08

Михаил Александровић Бакуњин је мртав већ више од вијека, али идеја му је преживјела до данас.

Идеја ни насилна ни мрачна, али ипак неостварљива и... бајата (турц.). Данас се чак и не спомиње та анархија као озбиљна идеја. Анархизам као учење, легитиман је, ипак, колико и научни социјализам, ништа мање легитиман од комунистичке идеологије. Ништа, дакле, насилнији и мрачнији од осталих идеологија које данас сматрамо легитимним, па и идеологије која је владала Југославијом и помоћу које је Југославија владала нама. Више од застарјеле идеологије је оно што имамо у покушају, у пракси. Фашизам је, такође, био идеологија, сатанизована до те мјере да се данас ништа добро не назива фашизмом. Колико ја схватам тај фашизам, ту се радило о поновној успостави Римског царства и владавини свијетом. Ти јарца! Па, ко данас не жели да влада свијетом? Америка није, је л' де? Арапи нису, је ли? Католици нису? Ни православци не желе да доминирају свијетом? Ни Кинези? Све голи фашиста, дакле. Једино је различито име царства у коме би владали другима. Ни економску и војну доминацију Њемачке и Аустрије не можемо, чак и не смијемо, назвати фашизмом. И није то у питању, нешто је друго посриједи, нешто што нема везе са идеологијом. Ради се о нацијама. О владавини нација над нацијама. О поретку у којем један народ живи на рачун другог, или других народа. О нацизму, можда? О савременом феудализму у којем није сваки рад, ма колико сличан, или чак исти, ни исто вреднован ни исто плаћен? Ипак, да не одем нашироко, вратићу се нашем Бакуњину.

Добри син Бакуњин

Млади племић, Николај Александрович Бакуњин, рођен 1814, 1828 године је отишао у царску војну школу. Род? Артиљерија. Тамо је видио чему служи руска царска војска. Да смири гладне и потлачене руске сељаке, да им чини све што цар нареди, да их убије ако се успротиве Његовом величанству. Негдје дубоко у свом племићком срцу, видио је да то није у реду. Данас би рекли млади да то није фер, да није кул, да није "ин". Млад човјек свјестан неправде, ријешио је порадити на том истом свијету, промијенити га набоље. По социјалну памет је отишао у Њемачку, упознао њемачке идеалисте и Хегелову филозофију. Ту га је ђаво и понио. По старој пословици која каже да је пут до пакла поплочан добрим намјерама, зачела се мисао о друштву без државе, друштву у којем би људи (по нашки - грађани) живјели по комунама, без икакве државе и власти. Карл Маркс, онај који је био узрок марксизму, предмету који је моја генерација, као и многе друге, изучавала умјесто филозофије, социологије и осталих новотарија, оптужио је нашег Михаила Бакуњина да је руски шпијун који је учествовао у убијању Пољака. Већина земаља у Европи га је сматрала државним непријатељем, особом коју би боље било убити него му дати чашу воде. Био је, осим мрзитеља држава, антитеиста и антиколонијалиста. Онда се, да зло још горе буде, придружио друштву радника званом још и "Прва Интернационала". Не знате зашто вам ово пишем? Па, зна се, због мог друга Мите.

Мита, творац графита

Мој пријатељ Мита је био панкер. Панк и анархија иду скупа са пубертетом. У пубертету би човјек радије мијењао свијет него чарапе. И Мита је хтио мијењати свијет. Мени свијет није био тако лош јер нисам много ни тражио од њега. Хтио сам, ето, да ме пусте да дријемам на часовима. Косу бих пустио да ми падне са чела и дријемао. Ријетко би ме прекидали јер сам био добар ђак. Злобници веле и најбољи. Али, Мита је хтио и слободу, ма шта он под тим сматрао. Између осталог, и слободу да своје панкерско опредјељење исписује по зидовима Мостара. Писао би "Punk" и цртао велико "А" уоквирено кругом, симбол за који је Мита сматрао да означава врхунске слободе овог заосталог свијета у којем живимо. Симбол анархистичког покрета, мртвог преко 100 година прије Митиног рођења. Мита није знао ко је Михаил Бакуњин, али је знао шта је "Панк" и шта је то велико "А". Али, не лези враже. Одрастали смо у ровитим временима једне од првих југословенских побуна, немира на Косову и Метохији, велике полицијске пресије и праћења младих и старих. У друштву у којем се свако свакога бојао, Мита је храбро испољавао своја панкерско-политичка увјерења, спрејом, кредом, масном фарбом, угљем или пламенчићима шибица. Тако важан задатак није дозвољавао гледање дјевојака. Требало је читавом граду ставити до знања да је анархија најбоља ствар на свијету, боља од купања на Неретви и стајања са боцом пива на калдрми Старог града. Ја сам, признајем, радио ово друго и треће. Хм, не само то, пуштао сам и косу, јер то раде хипици. Пуштао сам косу сваки дан и свако вече, и тако сам проводио вријеме умјесто да мијењам свијет.

Тежина побуне

Међутим, није се сваком свиђала та Митина работа. Милиција је упратила дјела младог анархисте и панкера. Чудни дјечак са крестом од косе на глави, био је чудан бркатим милиционерима, али га нису везали за зидне писаније. Нису знали ништа о панку и анархији, али им се чудни младац није нимало свиђао. Окретали би се за њим у пролазу, а Мита би им, кад нису гледали, иза угла или далеко иза улице, показивао "од шаке до лакта". Није им падало на памет да чудни младац шара по граду, исписује оно чудно "Punk" и "А". Тако је било све док Момо, милицајац са 20 година радног искуства, тог уторка није дежурао на Булевару Народне Револуције, данашњој линији раздвајања Источног и Западног Мостара. У глухо доба ноћи, милицијина "застава 101" је нимало нечујно ишло поред Госпиног парка, крај фрањевачке цркве, управо кад је Мита нимало јефтиним црвеним спрејом заокруживао "А", написавши претходно "Punk". Од усредсријеђености му је језик био стиснут уснама, једва да је и чуо стојадина са друге стране цесте. Али, звук милицијске сирене није могао пречути. Није могао да не види ни свјетла фарова кад се ауто окренуо према њему. Стајао је окренут аутомобилу, као зец ухваћен у свјетла. Момо и његов колега Нијо, брзо су корачали према њему. Хтио је Мита бјежати, као прави револуционар, али ноге га нису слушале. Биле су попут куханих макарона. Два милицајца су га ухватили испод руку и готово понијели према стојадину. У руци је Мита још стискао спреј, корпус деликти злочина, као мајмун украдену банану. "Мајку ти мангупску, са' ћеш видит свог бога...", само је рекао Момо милицајац док су га гурали на задње сједиште стојадина. И Мита је нешто пропискутао, недовољно разумљиво да би ушло у записник.

Записи из Ћеловине

У "истражном", у легендарној мостарској "Ћеловини", сједио је у смрдљивој просторији у приземљу, испред школске клупе и лампе. Као у америчком филму. Већ при вожњи, накупио је неколико масница на лицу. Нијо га је већ у ауту почео испитивати, док је Момо, смртно озбиљан, возио поред робне куће "Хит", па покрај средње машинске. Мити се пут учинио дугачким попут одласка у Катманду или у Лондон, на концерт "Секс Пистолса". Прво питање је било: "Што си пис'о Punk и А, а!?". "Панк је музика...", рекао је Мита прије звучног шамара. Нијо је онда, отресајући руку болну од шамарања, рекао: "А откуд а, а? Шта је а, а?" Момо је, у правом маниру "доброг полицајца", ставио своје медвјеђе шапе на Митина рамена, пришавши му нечујно са леђа. Мити се чинило да му је читав Стари мост сјео на рамена. Није ништа рекао, пошто је закључио да након зборења слиједи шамар. Само је шмрцао и пуштао сузе низ лице црвено од шамарања. Момо је онда рекао пословно: "Хајде брате, признај, па да сви идемо кући... Ти кући, а ми опет у патролу. Признај, брате, малољетан си, неће ти ништа бити". "Признаћу, шмрц, само ми... јец... реците... шта... Јесам, шарао сам... Опраћу, шмрц, све... Преффарбаћу, мајке ми... шмрц..." Момо је сјео лијевим гузом на клупу испред Мите, заклонивши тјелесином лампу. Мити се чинило као да је Вели Јоже из приче сјео испред сунца. "Мислиш да смо ми глупи, је ли? Оно А значи велика Албанија, је л' де!? Нисмо ни ми од јуче. А Punk значи Престаните Угњетавати Народ Косова. Мислиш, ми луди, је ли? Хајде, признај, па да те возимо кући..." Митино лице промијени боју, из црвене у бијелу. "Н... Нисам... Панк је ослободилачка идеја... ослободилачки покрет...". Тада му шамар врати црвенило у лијеву страну лица. Нијо је рекао: "Куш, стоко балава! Једини ослободилачки покрет је народноослободилачки покрет! Је ли јасно!?" Тако је то било... Не, нису Миту затворили. Ствар се изгладила. Али је Мита одмах ошишао кресту и, ето, одмах послије школе побјегао у СР Њемачку, тамо је и дан данашњи, оженио се и има дјецу. Враг ће га знати зашто је напустио ону нашу љепоту, брда, долине, планине, руднике и ријеке СФРЈ.

Анархија, ал' овер чаршија

Нешто људи и не знајући за Михаила Бакуњина и његов покрет, у килавој земљи у којој је најисплативије бити странац, ријешило је да се обрачуна са државом. Људи претежно једне нације, насрнули су на своје представнике. Неки од њих су и гласали за њих, за те на власти. Нису се показали добрим, кажу. Краду, лажу, варају и богате се на сиротињи. Да их отац анархије, Михаил Бакуњин, види, суза би му потекла од саосјећања, одмах и друга од среће што његова идеја није умрла са њим. Поштена идеја да грађани, ма шта они били, владају собом. Хм, не, да владају собом и другима. Хм, опет парадокс, онда су властодршци, ако владају другима. А властодршце треба рушити. Оставка парламента, оставка владе, нека народ влада. Ко воли народ више од народа самог? Па нека народ изабере и... Хм, па то опет мирише на парламенте, демократије и остале глупости. А што не би... Па да, пленум. Пленум је народ. Стари добри пленум из СФРЈ. Јесте СФРЈ била држава, нимало анархистичка, строга, али неправедна, али је била народна. Не баш демократска, али народу то није важно, само да је народна. Није било отказа, бесплатно школство, бесплатно здравство, пут на море, зимница, све заједничко. На стан се чека, али има наде да се добије, кад се скупи бодова. Ту се зна да се против народа не смије писати, јер је ту народ држава, држава је народна. Не смије се ни пјевати свашта, не смије се узнемиравати народ. Треба под контролом држати стране и домаће елементе, да не подривају народну државу и власт. Одлуку о свему ће донијети пленум, поштено, по народној вољи. И, најзад ће у Босни и Херцеговини завладати ред и мир. Није тешко међу учесницима пленума изабрати и нову, народну милицију, чуваре закона старог кова, људе као што су били Момо и Нијо у причи о контрареволуционару Мити панкеру и његовим рушилачким походима.

Колумне Коментар дана