Ајде да се не лажемо

Ајде да се не лажемо
Мирјана Кусмук
11.04.2015 18:01

Један гимназијалац ових дана постао је свјетски хит. Мика Баумајстер из њемачког града Халтерн, чијих је 16 ученика погинуло у самоубилачком закуцавању Андреаса Лубица у планински масив Алпа, послије блога који је објавио најцитиранији је “писац” у америчким, британским и њемачким медијима. И звијезда малих ТВ екрана.

 

 

 

                                                         

Херој Мика

Гимназијалац Мика стао је у одбрану новинарске етике, права људи да тугују, у одбрану породица жртава од терора медија и до детаља описао инвазију крволочних новинара на мали градић још од тренутка када се није ни знало шта се тачно догодило у Алпима и колико дјеце је изгинуло. Описао је како су се прерушавали, како су звали телефоном и лажно се представљали родитељима жртава као пријатељи њихове дјеце, како су испод мантила крили диктафоне, како су мобилне телефоне стављали у саксије и снимали тајно дјецу у школи. Како су дјеци нижих разреда за изјаве давали по 80 евра за изјаву, што се може сматрати кривичним дијелом. Како су у трци за “сензацијом” и дизањем тиража повриједили све и како нису допустили ни породицама, ни школским друговима да искрено тугују и плачу.

Мика је изазвао симпатије многих, јер је у искреном тексту рекао оно што је већина Нијемаца мислила, али није нашла начин да каже.

У каснијим ТВ емисијама и полемикама постављено је питање због чега се ни таблоиди, али ни угледни њемачки медији нису бавили суштинским питањима, него су се базирали на малтретирању породица жртава и дјеце у школи у Халтерну? Због чега нису поставили питање одговорности за несрећу “Луфтханзе” или Савезне управе за ваздухопловство и инсистирали на одговору? Зашто нису тражили одговоре тужиоца? Зашто су стотине текстова и десетине насловних страна тих дана посветили болесном човјеку који је извршио колективно (само)убиство, а ниједан једини колика је одговорности компаније у којој је болестан човјек радио?

Тек након блога осамнаестогодишњег гимназијалца, откривено је да је ЕУ годинама раније упозоравала Савезну управу за ваздухопловство Њемачке да има премало пилота и да због тога не врши редовне медицинске контроле запослених.

Заобилазећи суштинска питања и суштинске разлоге који су довели до трагедије, њемачки медији су изазвали револт јавности која је са великом подршком дочекала текст гимназијалца из Халтерна који је позвао новинаре да се врате професионалном кодексу, да открију и пласирају информације од опште важности и да престану да се служе прљавим и неморалним триковима како би добили сензацију и подигли тираж својих новина, али и читаоце да престану да их читају.

Мика Баумајстер је написао блог у правом тренутку и постао херој у својој земљи, али и изван ње.

Не могу а да не повучем паралелу: да је овдје неки 18-годишњак написао нешто слично, актуелно, да ли би га неко чуо? Прочитао? Какву реакцију би изазвао? Никакву. Већина би се, по обичају, правила да није прочитала, а други би пожурили да кажу: “Ћути мали, шта ти знаш” (свака сличност са стварним ликовима је намјерна оп.а.).

Микин блог изазвао је реакцију и у новинарској заједници. Тако је новинарка Астрид Пранге прије неколико дана позвала колеге да “хитно дефинишу заједничка етичка начела, јер без тога новинарство ће само себе ускоро сахранити”. Упозорила је да ако хоће да поживе медији морају престати да буду сензационалистички, јер губе вјеродостојност.

Пранге сматра да ће се, ако и даље буде вриједјело медијско начело “Само лоша вијест је добра вијест”, новинарство спустити на ниво порнографије и неће му бити спаса.

- Сами медији су се претворили у лоше вијести. Не помаже истицање броја читалаца, критиковање застарјелих моралних апостола, позивање на јавне интересе. Помаже једино самокритичност. Велики петак и Ускрс могли би бити прави тренутак за размишљање о властитим грешкама - каже Астрид Пранге.

Ко је крив?

Некако у исто вријеме када је пао авион у Алпима у којем је изгинуло 150 људи, срушио се хеликоптер на аеродрому “Никола Тесла” у Београду у којем је погинуло седам особа, укључујући и једну бебу.

Послије велике трагедије већина медија у Србији поступила је потпуно супротно од медија у Њемачкој. Нису малтретирали породице жртава, нису мучили комшије, нису тајно снимали дјецу изгинулих. Напротив, испуњавали су своју мисију тражећи одговоре надлежних да ли је било пропуста, да ли се несрећа могла избјећи и ко је крив за трагедију у којој је изгинула искусна посада, љекари и беба коју су спасавали?

Под притиском медија, покренута је истрага и објављен извјештај Војне комисије о паду хеликоптера. И ако је неко желио и хтио није добио шансу да се случај заташка и заборави.

Ни послије објављивања извјештаја Комисије на 500 страна, нису одустали, него су наставили да питају:

Зашто болесну бебу из Рашке нису одвезли у Крагујевац куда су кола хитне помоћи и кренула да је возе и стала због одрона? Зашто су је уопште транспортовали за Београд?

Како је могуће да министар одбране изда директну наредбу за акцију медицинског спасавања у потпуно неповољним временским условима?

Ко и због чега је инсистирао да хеликоптер слети на аеродром “Никола Тесла” иако је пилот неколико пута тражио дозволу да слети на Бањицу или Батајницу, али му је контрола лета није дала?

Да ли је заиста за несрећу одговоран само пилот Мехић и летач техничар, чак и ако је тачно да су код њих пронађени трагови алкохола? 

Ко је од министра одбране Братислава Гашића тражио ангажовање војног хеликоптера чија обавеза није да учествује у хуманитарним акцијама?

Инсистирајући на одговорима на ова и многа друга суштинска питања, српски медији, за разлику од њемачких, оправдали су своју мисију - седме силе. А мисија те силе је да у име јавности (која има право да зна) открије истину и презентује је тој истој јавности.

Ако је за утјеху, а јесте, није тачно да смо увијек најгори.

 

Огледалце, огледалце...

 

Код нас ових дана није било сличних медијских искушења, али као што рече Астрид Пранге, како су Велики петак и Васкрс прави тренутак за размишљање о властитим грешкама, ред би био завирити у сопствену авлију. А у њој (као и у већини других) веома тешко или никако медији и новинари могу бити бољи од прилика и критеријума који важе у друштву чији су саставни дио.

Јер, ако је цијело друштво у кризи, нормално је да су и медији и новинарска професија у кризи.

Јер, ако је у цијелом друштву висок степен корупције, нормално је да су и медији корумпирани.

Јер, ако су сви сегменти друштва контролисани, нормално је да су и медији контролисани.

Јер, ако су новинари најмање плаћена професија, нормално је да ураде све да не угрозе егзистенцију. (И новинари имају породице).

Јер, ако су једини релевантни саговорници који знају све о свему - политичари (док сви други сегменти друштва ћуте) нормално је да медији разговарају само са њима.

Јер, ако је друштво потпуно поларизовано на два блока, власт и опозицију, нормално је да су и медији потпуно поларизовани (само што су замјеном теза за унутрашњу употребу они провладини “режимски”, а они опозициони “слободарски”).

Јер, ако је степен слободе медија огледало нивоа демократије у друштву, нормално је да обришемо огледало...

И док је све то прилично јасно, није баш најјаснија недавна оцјена директора “Медијацентра” Сарајево Боре Контића, који једини проблем, када је у питању стање у медијима, види у “неспровођењу закона” и томе што је “вишегодишње емитовање РТРС-а обиљежено политички вођеном јавном телевизијом”. У најмању руку: површна, нетачна, неистинита... дијагноза.

Посве дивно би било да је једини проблем у медијима овдје неспровођење закона и то што је само један медиј, један јавни сервис под политичким утицајем. Али нажалост - није. Јер, да је један медији проблем, тај проблем би био лако рјешив. Тада бисмо били у самом врху листе земаља по поштивању медијских права и слобода. Овако...

Одустаћу од намјере да набрајам којој политичкој структури је близак који јавни сервис и који медиј је под утицајем које партије (а знамо се...) из једног јединог разлога: много битније од тога је отворити питања која су апсолутни предуслов да се медијска сфера постави на здраве основе.

Управо то је урадио недавно Савјет за борбу против корупције у Србији, који је објавио веома важан извјештај о власничкој структури и контроли медија у тој земљи.

Утврђено је да од 50 медија, колико је Савјет анализирао, више од пола нема транспарентне власнике (не зна се ко им је власник), да су власници врло често само фиктивно уредници, да изненађујуће велики број политичара или чланова њихових породица, али и тајкуна, има власништво у медијима.

Дакле, питање број један: Каква је овдје власничка структура медија? Ко су стварни власници медија? Да ли политичари или тајкуни посједују медије, које и у ком проценту?

Савјет за борбу против корупције упозорио је и на други вид контроле рада медија - пореске олакшице и истакао да је то још један ефикасан начин на који политичари контролишу медије привилегованим третманом наплате пореског дуга.

Дакле, питање број два: Ко од медија дугује порез и колико? Како је могуће да не плаћа порез? Коме је порез опроштен? Како и зашто?

У новом извјештају Савјет је упозорио да се најчешће неформални притисак на уређивачку политику медија врши преко оглашивача који су само у прошлој години располагали са 155 милиона евра реклама које су пласирали кроз медије.

Дакле, питање број три: Да ли оглашивачи код нас уређују медије? Да ли постављају прве људе медија? Да ли уређују медије из позадине?

Јасно је да само одговори на ова три питања могу дати праву и прецизну слику стања у медијима у БиХ и контроле над њима. Све док их јавност не добије, изјаве попут ове Контићеве о једном јавном емитеру (али оном у другом ентитету) који је под политичком контролом, моћи ће се посматрати на исти начин: као изјаве дате у служби нечије политике, а никако професије.

Јер тек када се неко озбиљно потруди да уради слично истраживање ономе које је урадио Савјет за борбу против корупције, одговор на круцијално питање да ли су медији код нас у служби јавног интереса или су слуге различитих (партијских, личних, тајкунских, донаторских, оглашивачких ....) интереса, сам ће се исписати необоривим аргументима.

Све до тада бићемо само рефлексија укупног стања у друштву, а не његов коректив. И слуге једног или другог политичког блока. А слуге газде и третирају као слуге. Зато слуге немају право да се љуте што спавају у собичку код стаје и што се хране мрвицама са богате газдине трпезе.

Колумне Коментар дана