Сачувати име Републике Српске

Милан Благојевић

Само необавијештенима и незаинтересованима за то, одјекнуло је као изненађење саопштење Странке демократске акције од 23. јануара 2019. године да ће неко од њихових функционера у институцијама БиХ покренути поступак пред Уставним судом БиХ за оспоравање назива Републике Српске. У томе, када је ријеч о овој странци, нема ничег новог, јер је њен лидер Бакир Изетбеговић прије двије године изјавио како СДА намјерава да поднесе Уставном суду БиХ такав захтјев, а исто то је неколико година прије њега најављивао да ће учинити и тадашњи предсједник СДА Сулејман Тихић. Дакле, ради се, у континуитету, о истој мети и истом одстојању, казано једноставним језиком.

 

Стога је од ових већ познатих настојања, која нису нимало пријатељска према Републици Српској, важније питање шта о свему томе каже слово Устава БиХ. У одговору на њега било би погрешно анализирати само нормативни дио тог устава, јер се одговор о овоме налази не само у том дијелу него и у преамбули Устава БиХ. У њој се, наиме, подсјећа на принципе усвојене прије потписивања Дејтонског мировног споразума, а ријеч је о Општим принципима усвојеним у Женеви 8. септембра 1995. и у Њујорку 26. септембра 1995. године. За разматрање наведеног питања посебно су важни Општи принципи усвојени у Женеви, јер је у њима, у форми (уставно)нормативних исказа, одређено да Република Српска (као и ФБиХ) наставља(ју) своје постојање у складу са својим Уставом. Том и само том чињеницом може се објаснити одредба из члана 12. став 2. Устава БиХ, према којој Република Српска као ентитет има дужност  да, као субјект који наставља своје постојање, усклади свој Устав са Уставом БиХ (што је Српска и учинила).

Овдје се, дакле, најприје налази основ за уставноправни легитимитет назива Републике Српске. Имајући то у виду, не чуди што се након тога назив Републике Српске у нормативном дијелу Устава БиХ помиње на неколико мјеста. Тако је у члану 1. став 3. тог устава прописано да је БиХ састављена од Републике Српске и ФБиХ, што значи не само да БиХ нема без Републике Српске, већ и да је Српској на овом мјесту Уставом на изричит начин признато право на тај назив, што подразумијева обавезу свих других (укључујући и Уставни суд БиХ) да га поштују. Но, није назив Републике Српске прописан само у овој уставној одредби, већ је то учињено и у члану 4. Устава БиХ, прописивањем да се пет делегата (Срба) у Дому народа, односно 14 посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ бира из Републике Српске. У члану 5. Устава БиХ даље стоји да се један Србин као члан Предсједништва БиХ бира са територије Републике Српске, након чега је назив Републике Српске у истом члану признат и код прописивања поступка у којем члан из Републике Српске у Предсједништву БиХ може ставити вето на одлуку којом је прегласан од остала два члана и упутити такву одлуку на гласање Народној скупштини Републике Српске. У члану 6. Устава БиХ прописано је да се двоје судија у Уставни суд БиХ бира од стране Народне скупштине Републике Српске, док је чланом 7. Устава БиХ прописано да је један члан Управног одбора Централне банке БиХ особа из Републике Српске. Најзад, у члану 8. Устава БиХ је прописано да ће ФБиХ давати двије трећине, а Република Српска једну трећину прихода за буџет БиХ.

Из свега претходно наведеног више је него јасно да је Република Српска под тим називом не само препозната него и вишеструко призната Уставом БиХ. Због тога Уставни суд БиХ нема ни правни ни морални основ да на било који начин доведе у питање име Српске, јер би тиме прекршио Устав БиХ. Али, уколико би прегласавањем од стране бошњачких и иностраних судија то и било учињено (што се на основу досадашње праксе тог суда не може искључити), тиме би тај суд као институција себи дефинитивно одузео легитимитет, јер би се од заштитника Устава БиХ (а то значи заштитника и свих претходно наведених уставних одредби) претворио у институцију за кршење не само Устава БиХ већ и свих осталих анекса Дејтонског мировног споразума. Ово посебно наглашавам због чињенице да је Република Српска под тим именом признала и потписала не само Устав БиХ као Анекс 4 Дејтонског споразума већ је под истим називом признала и потписала и све остале анексе тог међународног уговора. У коначном, то значи да је Република Српска под тим именом призната и у међународном праву, а не само у Уставу БиХ. Стога бисмо, кад би била усвојена иницијатива која се најављује из СДА, дошли у једну потпуно ишчашену позицију да је Уставни суд БиХ рекао да назив Српске није у складу са Уставом БиХ, али би и након тога име Српске остало у свим осталим анексима Дејтонског споразума, јер Уставни суд БиХ има само надлежност да одлучује о усклађености прописа са Уставом БиХ, а не и са осталим анексима Дејтонског споразума.

Међутим, Уставни суд не може, а да не прекрши Устав БиХ, било како рећи да назив Републике Српске није сагласан са тим уставом. Ни позивање на квазијуристичка казивања о томе да се тим именом наводно врши дискриминација, није правно основано. Такве тврдње су неосноване најприје због тога што назив државе није никакав разлог да би се закључивало како је њиме дискриминисан било који појединац или колективитет. То су мамбо-џамбо флоскуле и конструкције којима је до сада безброј пута прибјегавано, али оне немају упориште у озбиљној уставној јудикатури и јуриспруденцији. Осим тога, треба имати у виду да ниједна одредба Устава БиХ нема јачу правну снагу у односу на друге одредбе тог истог устава. Да би се ово боље разумјело, подсјетићу на то да има устава у свијету који неким својим одредбама дају јачу снагу у односу на остале. Такав је Устав Русије од 12. децембра 1993. године, који то прописује у члану 16. везано за, на примјер, норме о уставном уређењу ове федерације. Међутим, са Уставом БиХ то није случај, јер ниједна његова одредба није правно јача од осталих одредаба тог устава. Зато Уставни суд БиХ не може, а да то буде правно и морално ваљано, ниједну уставну одредбу прогласити јачом па онда рећи да због тога нека друга уставна одредба није правно ваљана.

Но, Република Српска би, због упорног и континуираног непријатељства према њеном имену, а тиме и према самој њеној егзистенцији, требало што хитније да заштити свој назив нормама свог Кривичног законика, као што тим истим нормама треба да заштити и своје уставне надлежности од њиховог неовлашћеног преношења. Стога овај текст користим да предложим кривично дјело којим се штити назив Републике Српске. Оно се може формулисати на два начина, које ћу изложити у наставку, уз напомену да би се у оба случаја кривично дјело звало “неовлашћена промјена назива Републике Српске”, а било би лоцирано у главу Кривичног законика којом се прописују кривична дјела против уставног уређења и безбједности Републике Српске. У првом случају, кривично дјело би гласило: “Ко без одлуке или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске покуша да укине или да промијени назив Републике Српске, казниће се затвором од двије до дванаест година”. У другом случају, кривично дјело би гласило: “Ко покуша да укине или да промијени назив Републике Српске, казниће се затвором од двије до дванаест година”. Сваким од ова два приједлога било би заштићено име Републике Српске од напада било кога, па и од судија које би се кршењем Устава БиХ и Кривичног законика Републике Српске усудиле да одлуче да се укида име Српске. Међутим, други приједлог је бољи, јер се њиме на уставно дозвољен начин одузима право било коме, па и Народној скупштини Републике Српске, да уопште расправља, а камоли да одлучује о овом питању, чиме се име Републике Српске ефектно заштићује као трајна уставна категорија и вриједност.

Проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана